Download Aldous Huxley - Vrli Novi Svet PDF

TitleAldous Huxley - Vrli Novi Svet
File Size424.7 KB
Total Pages111
Document Text Contents
Page 1

Oldos Haksli
VRLI NOVI
SVET

1. Poglavlje

Zdepasta siva zgrada od samo trideset četiri sprata. Iznad glavnog ulaza, reči: LONDONSKI
CENTAR ZA INKUBATORSKU PROIZVODNjU I SISTEMATSKU OBRADU, i, na reljefu
u obliku štita, geslo Svetske Države: ZAJEDNICA, ISTOVETNOST, STABILNOST.
Ogromna sala u prizemlju bila je okrenuta severu. Hladna uza sve leto iza okana, uza svu
tropsku toplotu same sale, kroz prozore je bleštala oštra tanka svetlost, žudno tražeći kakav
bledi oblik akademske naježene kože, ali ne nalazeći ništa sem laboratorijskog stakla, nikla i
mutnosjajnog porculana. Zima je odvraćala zimom. Radnici su bili odeveni u belo, a na
rukama su imali rukavice blede lešne boje. Svetlost je bila smrznuta, hladna, sablasna. Jedino
je od žutih cevi mikroskopa uzimala nešto bogate i žive materije, i ležala duž uglačanih
cilindara kao buter, jedna sočna traka za drugom, u dugoj perspektivi niz radne stolove.
„A ovo je“, reče direktor otvarajući vrata, „sala za oplođavanje.“
Pognuto nad svojim instrumentima, tri stotine oplođivača je bilo udubljeno kad je direktor
Centra ušao u sobu, u tišinu bez daha, u nesvesno pevušenje ili zviždukanje koje odaje
najdublju koncentraciju. Stado novopridošlih studenata, vrlo mladih, žutokljunih, pratilo je
nervozno, i prilično ponizno, direktora u stopu. Svaki je nosio svesku u koju je, kad god bi
veliki čovek progovorio, očajnički užvrljavao zabeleške. Iz prve ruke. To je bila izuzetna
povlastica. D.
C. je uvek lično vodio svoje nove studente po raznim odeljenjima.
„Koliko da dobijete opštu predstavu“, objašnjavao bi im. Jer neku opštu predstavu bi,
naravno, morali da imaju, ako svoj posao treba da obavljaju inteligentno - ali što je mogućno
bleđu, ako treba da postanu dobri i srećni članovi društva. Jer detalji, kao što svako zna,
dovode do prave vrline i sreće; uopštavanja su, sa intelektualne tačke gledišta, nužna zla. Ne
čine kostur društva filozofi, nego ljubitelji kanarinaca i skupljači maraka.
„Sutra ćete“, dodavao bi, osmehujući im se i ispoljavajući dobroćudnost, „krenuti u ozbiljan
rad. Nećete imati vremena za uopštavanja. U međuvremenu…“
U međuvremenu: izuzetna povlastica. Iz prve ruke, pa pravo u svesku. Momčići su žvrljali
kao ludi.
Visok i prilično mršav, ali uspravan, direktor stupi u salu. Imao je izduženu bradu i krupne,
prilično isturene zube koje su mu usne, pune i gizdavo izvijene, jedva pokrivale kad je
govorio. Star, mlad? Trideset godina? Pedeset? Pedeset pet? Bilo je teško odrediti. U svakom
slučaju, takvo pitanje se nije ni
postavljalo; u ovoj godini stabilnosti, godini 632. F. E1 ., nikome nije padalo na pamet da tako
šta pita.
„Počeću iz početka“, reče D. C., a revnosniji studenti zapisaše njegovu nameru u svoje
sveske: početi iz početka. „Ovo su“, on mahnu rukom, „inkubatori.“ I, otvorivši jedna
izolovana vrata, pokaza im redove i redove stalaka s numerisanim epruvetama. „Nedeljna
zaliha ženskih oplodnih ćelija. Čuvaju se“, objasni on, „na temperaturi koja je jednaka
telesnoj; dok se muške gamete“, na to on otvori druga vrata, „moraju čuvati na trideset pet

Page 55

dobro doći da vežbaš čitanje.“ Ona dovrši svoje piće, spusti šolju na pod pored kreveta, okrete
se na bok, štucnu jednom-dvaput i zaspa.
On otvori knjigu nasumce.
U smrdljivome znoju živeti
Postelje masne, sladiti se tu I pariti u svinjcu poganom.12
Neobične reči su mu se kotrljale po glavi, tutnjale kao grmljavina koja govori; kao bubnjevi
na letnjim svečanostima, kad bi bubnjevi mogli da progovore; kao muškarci kad pevaju
Pesmu kukuruzu, tako lepu, tako lepu, da su suze navirale na oči; kao stari Mitsima kad
izgovara basme nad svojim perjem, izrezbarenim štapovima i komadima kamena i kosti—
kiathla tsilu silokwe silokwe silokwe. Kiai silu silu, tsithl—ali bolje nego Mitsimino bajanje,
jer su sadržavale više smisla, jer su govorile pravo njemu; govorile divno i samo
polurazumljivo; strašna i divna basma o Lindi koja leži i hrče, s praznom šoljom pored
kreveta; o Lindi i Popeu.

11 Indijanci plemena Sunji dele se u nekoliko sekti (Kiva), od kojih svaka uzima ime životinje
zaštitnice i poseduje zajedničko sastajalište (podzemnu prostoriju, koja se takođe zove Kiva);
prim. prev.

12 Hamlet, III, 4 (prevod Ž. Simića i S. Pandurovića).
Sve je više mrzeo Popea. Čovek se može smešiti, a opet biti nitkov. „Bezdušni, podli,
razvratni, nemilosrdni nitkov.“ Šta znače te reči? To mu je samo upola bilo jasno. Ali njihova
mađija je bila jaka; i dalje mu je tutnjala u glavi, i nekako je izgledalo da pre toga uopšte nije
mrzeo Popea; nije stvarno mrzeo, jer nije bio u stanju da iskaže koliko ga mrzi. Ali sad je
imao te rečite reči slične bubnjevima, pesmi i basmi. Te reči, i čudnu, čudnu priču iz koje su
izvađene (nije mogao da se snađe u njoj, ali bila je divna, divna uprkos tome)—te reči su mu
pružile razlog da mrzi Popea; učinile su njegovu mržnju mnogo stvarnijom; čak su i Popea
učinile stvarnijim.
Jednog dana, kad se vratio u kuću posle igre, vrata druge sobe bila su otvorena, i on ih vide
kako zajedno leže u krevetu, usnuli—bela Linda, i Pope gotovo crn pored nje, s jednom
rukom ispod njenih ramena, a drugom crnom na njenoj dojci; jedna vitica njegove duge kose
ležala joj je preko grla, kao crna zmija koja pokušava da je zadavi. Popeova mešina i šolja
ležale su pored kreveta. Linda je hrkala.
Njemu se učini da mu je srce nestalo i za sobom ostavilo rupu. On oseti u sebi prazninu.
Prazninu, hladnoću, neku mučninu i vrtoglavicu. Nasloni se na zid da ne bi pao. „Bezdušnik,
podlac, razvratnik“… Reči su mu se neprestano vraćale, kao bubnjevi, kao muškarci kad
pevaju pesmu kukuruzu, kao basma. Posle hladnoće on najednom oseti vrelinu. Obrzi mu
planuše od navale krvi, soba mu se zaljulja i smrači pred očima. On škripnu zubima. „Ubiću
ga, ubiću ga, ubiću ga.“ I odjednom se pojaviše nove reči.
Kad bude pijan, zasp’o u gnevu,
U rodoskvrnoj slasti postelje.13
Basma je bila na njegovoj strani, basma je objašnjavala stvari i izdavala naređenja. On se vrati
u veliku sobu. „Kad bude pijan, zaspao…“ Nož za meso je ležao na podu pored ognjišta. On
ga podiže i prišunja se na prstima do vrata. „Kad bude pijan, zaspao pijan, zaspao…“ On
pretrča preko sobe i ubode—jao, krv! ubode još jednom, dok se Pope teško izvlačio iz sna,

Page 110

Devojka zastade i osmehnu mu se—nesigurnim, molećivim, gotovo poniznim osmehom.
Sekundi su prolazili. Usne joj se pokretoše, govorila je nešto; ali glas joj se nije čuo od glasno
ponavljanog refrena radoznalica.
„Hoće-mo kandži-ju! Hoće-mo kandži-ju!“
Devojka se obema rukama uhvati za levu stranu grudi, a na njenom licu, sjajnom kao breskva
i lutkasto lepom pojavi se, u čudnom neskladu, izraz nemira i čežnje. Njene plave oči kao da
su se širile, postajale sjajnije; odjednom joj se niz obraze skotrljaše dve suze. Ona ponovo
progovori nečujno; onda, brzim, nestrpljivim pokretom pruži ruke prema Divljaku, zakorači
ka njemu.
„Hoće-mo kandži-ju! Hoće-mo. . .“
I odjednom dobiše što su tražili.
„Bludnice!“ Divljak jurnu na nju kao mahnit. „Tvoru!“ Šibao ju je, kao ludak, svojom
kandžijom od tankih kaiševa.
Prestravljena, ona se beše okrenula da pobegne, spotakla se i pala u vres. „Henri, Henri!“
povika ona. Ali njen pratilac rumena lica se već beše strmoglavce uklonio sa opasnog mesta i
sakrio iza helikoptera.
Uz vrisak oduševljenja, red se raspade; svi se dadoše u trk prema tom magnetskom centru
atrakcije. Bol je opčinjavao svojim užasom.
„Peci se, pohoto, peci!“51 Izbezumljen, Divljak ponovo raspali kandžijom.
Oko njega se žudno okupi masa, gurajući se i otimajući kao krdo svinja oko valova.
„Prokleto meso!“ Divljak zaškrguta zubima. Ovog puta kandžija se spusti na njegova ramena.
„Ubij ga, ubij ga!“
Omađijani užasom i bolom; pokrenuti unutrašnjom navikom zajedničkog učestvovanja u
svemu, željom za jednodušnošću i zajedničkim učešćem koje im je
51 Troil i Kresida, III, 2.
obrada tako neiskorenjivo usadila, oni počeše da podražavaju njegove bezumne pokrete,
udarajući jedni druge kad bi Divljak raspalio po svom buntovnom mesu, ili po onom
punačkom otelovljenju besramnosti koje se uvijalo u vresu pod njegovim nogama.
„Ubij ga, ubij ga, ubij ga…“ nastavi da urla Divljak.
Onda neko iznenada poče da peva „Forda slavimo, orgije pravimo“, i začas svi prihvatiše
refren i zaigraše uz pesmu. Orgije pravimo, okolo-naokolo, okolo-naokolo, udarajući jedan po
drugome u šestoosminskom taktu. Orgije pravimo…
Kad je poslednji helikopter uzleteo, već je bila prošla ponoć. Ošamućen somom, iscrpljen
dugim mahnitanjem čula, Divljak je ležao u vresu i spavao. Kad se probudio, sunce je već bilo
visoko odskočilo. On ostade da leži još koji trenutak, trepćući na svetlosti smušeno kao sova;
zatim se najednom seti—svega.
„Oh, Bože! Bože!“ On pokri oči rukama.
Te večeri, roj helikoptera koji je dozujao preko Hogz Beka sačinjavao je oblak deset
kilometara dug. Opis sinoćne orgije zajedničkog pričešća bio se pojavio u svim novinama.
„Divljače!“ pozvaše prve pridošlice silazeći iz svojih aparata. „Gospodine Divljače!“
Odgovora nije bilo.
Vrata svetionika bila su odškrinuta. Oni ih otvoriše širom i uđoše u polutamu od spuštenih
kapaka. Kroz zasvođen prolaz na suprotnom kraju sobe videlo se dno stepeništa za gornje
spratove. Ispod samog venca luka klatile su se dve noge.

Similer Documents