Download Christopher Paolini - Nasledje - 4 Nasledje.pdf PDF

TitleChristopher Paolini - Nasledje - 4 Nasledje.pdf
File Size3.3 MB
Total Pages238
Document Text Contents
Page 2

Kristofer Paolini

ERAGON

NASLEĐE
ČETVRTA KNJIGA CIKLUSA NASLEĐE

Naslov originala Christopher Paolini „INHERITANCE”

~ 2 ~

Page 119

Zajedno su tako sedeli sat ili dva, sve dok Safira nije svarila svoj obrok i dok se Eragon nije

umorio od proučavanja iskošenih rečenica monaha Heslanta. Pošto im je bilo dosadno, krenuli su
da tumaraju po taboru, proveravajući odbranu i ovde-onde razmenjujući pokoju reč sa stražarima
postavljenim po uhodu logora.

U blizini istočnog ruba tabora, gde je bila smeštena glavnica patuljaka, naišli su na patuljka koji
je čučao pokraj kante s vodom: zasukavši rukave sve do lakata, rukama je pokušavao da oblikuje
okrugao grumen zemlje veličine pesnice. Pokraj stopala mu se nalazila blatnjava lokva i štap kojim
ju je mešao.

Taj prizor beše toliko nesvakidašnji da je prošlo nekoliko trenutaka pre nego što je Eragon
shvatio da je taj patuljak zapravo Orik.

„Derundann, Eragone... Safira”, reče Orik ne podižući pogled.
„Derundann”, reče mu Eragon, ponovivši stari patuljački pozdrav, te čučnu kraj blata. Gledao je

kako Orik nastavlja da ravna lopticu, glačajući je i oblikujući oblim delom desnog palca. Orik je
svaki čas spuštao ruku da zagrabi šaku suve zemlje kojom bi posuo žućkastu zemljanu kuglu, a
onda bi nežno otresao višak.

„Nikada ne bih pomislio da ću videti patuljačkog kralja kako čuči na livadi i igra se blatom
poput deteta”, reče Eragon.

Orik na to dunu, te zaleprša brčinama. „A ja nikada ne bih pomislio da će neki zmaj i neki Jahač
buljiti u mene dok pravim Erothknurl.”

„A šta je Erothknurl?”
„To ti je thardsvergundnzmal.”
„Thardsver...?” Eragon je odustao nasred reči, ne mogavši celu ni da je upamti, a Kamoli da je

izgovori. „A to bi bilo...?”
„Nešto što liči na nešto drugo, a ne na ono što stvarno jeste.” Orik podiže blatnjavu kuglu. „Kao

ovo. Ovo ti je kamen napravljen od zemlje. Ili će bar tako izgledati kada ga završim.”
„Kamen od zemlje... Je li čaroban?”
„Nije, ovo ti je sve moj rad. I ništa više.”
Pošto mu Orik nije pružio dodatno objašnjenje, Eragon ga upita: „I kako ćeš to postići?”
„Videćeš ako budeš strpljiv.” Malo kasnije, Orik popusti te reče: „Prvo moraš da pronađeš

zemlju.”
„Vala, težak zadatak.”
Orik ga ošinu pogledom ispod svojih čupavih obrva. „Neke vrste zemlje bolje su od drugih.

Pesak, na primer, ništa ne valja. Zemlja mora da ima čestice različitih veličina, kako bi se valjano
slepila. Takođe bi trebalo da ima i nešto gline u sebi, kao što je ova ima. Ali najvažnije je to da, kada
uradim ovo” - potapšao je rukom ogoljeno tlo između busenja ugažene trave - „mora da bude
mnogo prašine u zemlji. Vidiš?” Podigao je ruku, pokazujući Eragonu sloj fine prašine koja mu se
nahvatala na dlan.

„Zašto je to važno?”
„Ah”, reče Orik, te se lupnu po nosu ostavivši na njemu beličastu mrlju. Nastavio je da gnječi

kuglu rukama, okrećući je kako bi bila simetrična. „Kada nađeš dobru zemlju, zaliješ je, pa je mešaš
kao što mešaš vodu i brašno, sve dok ne dobiješ fino gusto blato.” Klimnuo je ka kaljuzi pokraj
svojih nogu. „Od toga blata onda ovako oblikuješ lopticu. Zatim počneš da je gnječiš kako bi izbacio
i poslednju kap vode iz nje. Onda je oblikuješ tako da bude savršeno okrugla. Kada počne da se
lepi, radiš ovo što ja radim: staviš malo prašine na nju, kako bi izvukao vlagu iz sredine. To radiš
sve dok je kugla nedovoljno suva da bi zadržala svoj oblik, a opet dovoljno vlažna da ne popucala.

„Moj Erothknurl je skoro savršen. Kada bude gotov, odneću ga do čadora, pa ću ga ostaviti da
dugo stoji na suncu. Svetlost i toplota će izvući još dosta vlage iz sredine, a ja ću onda posuti još
zemlje preko njega, pa ću ga ponovo izravnati. Tri ili četiri kruga kasnije, spoljašnjost mog
Erothknurla trebalo bi da bude tvrda kao koža nagre.”

~ 119 ~

Page 120

„I sve to samo da bi dobio kuglu od sasušenog blata?”, reče Eragon zbunjeno. Safira je delila

njegov stav.
Orik je uzeo još jednu šaku zemlje. „Ne, pošto tu nije kraj. Sada na red dolazi prašina, koju

uzmem kako bih njome prekrio spoljašnjost Erothknurla, koji od nje dobije tanku, glatku školjku.
Onda ću ponovo odložiti lopticu da bih sačekao da još vlage izađe na površinu, pa ću je opet
naprašiti, pa ću čekati, pa ću je naprašiti, pa čekati i tako ukrug.”

„I koliko će to potrajati?”
„Sve dok se prašina više ne bude lepila za Erothknurl. Ta školjka je upravo Ono što Erothknurlu

daje njegovu lepotu. Ona će u toku dana poprimiti blistav odsjaj, kao da je napravljena od
uglačanog mramora. I to bez brušenja, poliranja, mađija, sve pomoću tvog srca, glave i ruku - i
napravio si kamen od obične zemlje... lomljiv kamen, doduše, ali ipak kamen.”

Uprkos Orikovoj odlučnosti, Eragonu je i dalje bilo teško da poveruje da to blato pokraj
njegovih nogu može biti preoblikovano u bilo šta nalik na ono što je Orik opisao bez upotrebe
čarolija.

Ali zašto ga praviš, Oriče, kralju patuljaka?, upita ga Safira. Sigurna sam da imaš mnogo
zaduženja sada kada si postao vladar svoga naroda.

Orik zabrunda. „Trenutno nemam hitnog posla. Ljudi su mi spremni za boj, ali nema boja u
kom bismo se borili, a njima ne bi pomoglo da se vrzmam oko njih poput kvočke. Pritom mi se i ne
sedi samom u čadoru, pa da gledam kako mi brada raste... zato se uhvatih ovog posla sa
Erothknurlom.”

Potom se ućutao, ali Eragonu se činilo da Orika nešto muči, pa je rešio da ćutke sačeka i vidi da
li će Orik još nešto reći. Minut kasnije, Orik se zakašlja te rače: „Nekoć beše da sam mogao piti i
bacati kocku sa ostalima iz plemena sOga, a oni nisu marili što bejah Hrotgarov posvojeni
naslednik. I dalje smo mogli da pričamo i da se šalimo a da nikome ne bude nelagodno. Ni od koga
povlastica tražio nisam, niti sam ih drugima davao. Ali eto, sada je drugačije. Moji prijatelji nikako
ne mogu da zaborave da sam im kralj, a ja ne mogu da ne primetim koliko se njihovo ponašanje
prema meni promenilo.”

„To se i moglo očekivati”, naglasi Eragon. Saosećao je sa Orikovom mukom, pošlo ju je i sam
iskusio kada je postao Jahač.

„Moguće, ali čoveku nije nimalo lakše kada to zna.” Orik ogorčeno uzdahnu. „Avaj, čudan vam
je ovaj život, i surovo je putešestvije naše... Divio sam se Hrotgarovom kraljevanju, ali često mi se
činio uzdržanim prema ljudima s kojima je radio, čak i kada nije bilo razloga za to. Sada mi je jasnije
zašto je bio takav.” Orik je obuhvatio kuglu obema rukama, te se zagledao u nju naboranog i
natuštenog čela. „Kada si sreo Grimstboritha Ganela u Tarnagu, da li ti je osbjasnio značaj
Erothknurla?”

„Nikada ga nije pomenuo.”
„Pretpostavljam da ste imali važnijih tema za razgovor... No ti bi ipak, kao jedan od Ingeituma,

i kao usvojeni knurla, trebalo da znaš i značaj i značenje Erothknurla. Nije ti to samo način da
utrošiš vreme, da usredsrediš misli i da napraviš nešto zanimljivo. Ne. Sam čin pravljenja kamena
od zemlje jeste sveti čin. Mi njime potvrđujemo svoju veru u Helzvogovu moć i odajemo mu počast.
Tom se zadatku prilazi sa strahopoštovanjem i posvećenošću. Oblikovanje Erothknurla jeste oblik
bogosluženja, a bogovi nisu blagonakloni prema onima koji olako izvode obrede... Od kamena
meso, od mesa zemlja, a od zemlje ponovo kamen. Točak se okreće, a mi tu tek ponešto uspemo da
nazremo.”

Eragon je tek tada shvatio dubinu Orikove uznemirenosti. „Trebalo bi da vodiš Hvedru sa
sobom”, rekao je. „Ona bi ti pravila društvo, pa ne bi bio tako natmuren. Nikada te nisam video
srećnog kao onda kada si bio s njom u Breganovom uporištu.”

Bore oko Orikovih oborenih očiju produbiše se kada se nasmešio. Jašta... Ali ona je
grimstcarvlorss Ingeituma, i ne može da ostavi svoja zaduženja da bi mene tešila. Osim toga, ne bih

~ 120 ~

Page 237

Zažmurivši, usredsredila se na usporavanje disanja ne bi li tako primirila čitavo telo.
Kada su je Galbatoriks i Murtag obišli prvi put, bila je mnogo hrabrija. Psovala ih je i vređala,

čineći sve da ih povredi rečima. Međutim, Galbatoriks ju je, preko Murtaga, naterao da trpi zbog
svoje neposlušnosti, pa je ubrzo izgubila naklonost ka otvorenom otporu. Gvožđe ju je zastrašilo:
kad god bi ga se setila, došlo bi joj da se sklupča u lopticu. Tokom njihove druge, najskorije posete,
govorila je najmanje što je mogla sve do onog izliva na kraju.

Pokušala je da proveri Galbatoriksovu tvrdnju da je ni on ni Murtag neće lagati. Učinila je to
tako što mu je postavila pitanja o unutrašnjem poretku Carstva, o činjenicama o kojima su je njene
uhode obavestile, što Galbatoriks nije znao. Zaključila je da su joj Galbatoriks i Murtag govorili
istinu, ali ipak nije nameravala da poveruje ni u šta što je kralj rekao kada nije bilo načina da proveri
njegove tvrdnje.

Što se pak tiče Murtaga, za njega nije bila sasvim sigurna. Kada je bio s kraljem, nije verovala u
njegove reči, ali kada je bio sam...

Nekoliko sati nakon njenog prvog mučnog razgovora s kraljem Galbatoriksom, kada je konačno
utonula u lagan, isprekidan san, Murtag je sam došao u Dvoranu Blagozborive, mutnog pogleda i s
mirisom pića u dahu. Stao je pokraj kamene ploče na kojoj je ležala, pa se zablenuo u nju čudnim,
napaćenim pogledom. Nije znala šta smera.

Na kraju se okrenuo, otišao do najbližeg zida i srozao se na pod. Sedeo je priljubivši kolena uz
grudi, a duga raščupana kosa skrivala mu je veći deo lica, i krv mu je kapala s razderane kože na
prstima desne šake. Nakon nekoliko minuta, posegnuo je u svoj kestenjasti prsnik - i dalje je nosio
istu odeću, ali nije nosio masku - pa je izvukao kamenu bočicu. Uzeo je nekoliko gutljaja, a onda je
počeo da priča.

On je pričao, a ona ga je slušala. Nije imala izbora, ali nije dopustila sebi da poveruje u ono što
joj je govorio. Bar ne isprva. Koliko je ona znala, sve što je govorio ili činio moglo je biti deo prevare
osmišljene da zadobije njeno poverenje.

Murtag je počeo prilično zbrkanom pričom o čoveku zvanom Tornak, u kojoj se pominjala neka
nesreća na jahanju i neki savet koji mu je Tornak dao o tome kako bi jedan častan čovek trebalo da
živi. Nije uspela da razluči da li mu je Tornak bio prijatelj, sluga, dalji rođak ili mešavina svega toga,
ali ko god da je bio, bilo je očigledno da je Murtagu mnogo značio.

Kada je dovršio besedu, Murtag joj je kazao: „Galbatoriks namerava da te ubije... Zna da te Elva
ne čuva kao ranije, pa je zaključio da je to pravi trenutak da te ubije. Ja sam slučajno saznao za
njegove nakane. Bio sam s njim kada je izdao naređenje Crnoj ruci.” Murtag je odmahnuo glavom.
„Ja sam kriv. Ja sam ga ubedio da te umesto toga dovede ovamo, a njemu se to dopalo: znao je da će
tako još brže namamiti Eragona da dođe ovamo... Bio je to jedini način da ga sprečim da te ubije...
Žao mi je... Žao mi je...” Zagnjurio je glavu među ruke.

„Više bih volela da sam umrla.”
„Znam”, rekao joj je promuklim glasom. „Možeš li mi oprostiti?”
Nije mu odgovorila. Bilo joj je još neprijatnije zbog njegovog priznanja. Zašto je njemu stalo do

njenog života i šta li očekuje zauzvrat?
Murtag neko vreme nije rekao više ništa o tome. Onda joj je - napola plačući, napola besneći -

ispričao o svome odrastanju na Galbatoriksovom dvoru, o nepoverenju i ljubomori s kojima se
suočavao kao sin Morzanov, o velikašima koji su hteli da ga iskoriste kako bi se umilili kralju i o
svojoj čežnji za majkom koje se gotovo nije ni sećao. Dvaput je spomenuo i Eragona, proklinjući ga
kao budalu koju prati sreća. „Ne bi on bio toliko uspešan da su nam uloge obrnute. Ali naša majka
je odabrala da njega odnese u Karvahol, a ne mene.” Pljunuo je na pod.

Smatrala je da taj izliv priliči samosažaljivom plačljivku, pa je ta njegova slabost samo podstakla
prezir u njoj; no potom joj je prepričao kako su ga Blizanci oteli iz Farden Dura, kako su ga
zlostavljali na putu do Urubejna i kako mu je Galbatoriks slomio duh čim su stigli. Neka mučenja
koja joj je opisao behu gora od njenih, te je osetila izvesno saosećanje.

~ 237 ~

Page 238

„Trn je zapečatio moj kraj”, na kraju priznade Murtag, „kada se zbog mene izlegao i kada smo
se zbližili...” Odmahnuo je glavom. „Volim ga. Kako i ne bih? Volim ga kao što Eragon voli Safiru.
Izgubio sam se čim sam ga prvi put dodirnuo. Galbatoriks ga je upotrebio protiv mene. Trn je bio
jači od mene. Nije se predavao. Ali nisam mogao da gledam kako pati, pa sam se zakleo na vernost
kralju, a nakon toga...” Murtagove se usne zgroženo poviše: „Nakon toga, Galbatoriks mi se uvukao
u um. Otkrio je sve o meni, a onda mi je otkrio moje pravo ime. I tako sam sada njegov... Njegov
zauvek.”

Naslonivši glavu na zid, sklopio je oči, i ona vide kako mu se suze kotrljaju niz obraze.
Kasnije je ustao i otišao do vrata, ali zastao je pokraj nje kako bi je dodirnuo po ramenu.

Primetila je da su mu nokti čisti i isečeni, mada ne besprekorno kao nokti njenog tamničara.
Promrmljao je nekoliko reči na drevnom jeziku i, tren kasnije, njenog bola nestade mada su joj rane i
dalje izgledale isto.

Kada je sklonio ruku, rekla mu je: „Ne mogu da oprostim... ali mogu da razumem.”
On joj klimnu, te otetura napolje ostavljajući je da se pita da li je upravo pronašla saveznika.

~ 238 ~

Similer Documents