Download Džon Fante Bratstvo Loze PDF

TitleDžon Fante Bratstvo Loze
File Size5.1 MB
Total Pages201
Document Text Contents
Page 2

Bratstvo loze! Eno ih u svakom selu, te stare lopuže,
dangube pred krčmama, piju vino i uzdišu za svakom
suknjom koja prođe.

Eduardo Verga: A b ru c i

Page 100

Kola su pala sa litice i ti si poginuo. Tvoje su grodi bile ši-
rom rascepljene, i ti si vrištao, ali niko nije došao.“

„Auh, mama. Baš ti hvala što si mi rekla.“

Kavalaro je prošao kroz kuću i oklevajući stao ispred vra-
ta kuhinje.

„Šta sad vi hoćete?“ rekao sam.

„Da li bi se imalo bolje osećao ako ja vozim?“

„Koliko ste popili?“

„Dva piva, tako mi boga.“

Zagrizao sam sendvič i razmislio. Kavalaro se trudio da
bude razuman. Nije imao ništa od Zarlingove neotesanosti.

„Mama“ , rekao sam. „Možeš li da veruješ ovom čove-
ku?“

Prišla mu je i pogledala naviše u njegovo lice.

„Zakuni se da nećeš piti, Luj.“

„Kunem se“ , rekao je, podigavši desnu ruku.

„Zakuni se krvlju Blažene device.“

„Kunem se.“

Mama mi je uputila osmeh pun poverenja. „Idi s njima,
Henri. Sve će biti u redu.“ Najednom je kamera moje sud-
bine projektovala tarnno more, i video sam ribe kako plivaju
oko mojih belih, oglodanih kostiju. Pogledao sam u Kava-
lara, u majku, i bio sam potpuno zbunjen. Možda je čovek
koji piša u rukavice bio luđi od svih njih.

Hteli su da se popnem napred i sednem u kabinu s nji-
ma, ali sam to odmah sasekao.

„Ima mesta“ , rekao je tata. „Sedi mi u krilo.“

„Ne, hvala, tatice. Smestiću se u prikolicu.“

Bila je pretrpana tatinim kršem, koji sam pomerao levo-
desno dok nisam napravio mesta da uspravim kolica. Preba-
cio sam ciradu preko njih i seo u joga pozu. Nema sumnje

104

Page 101

da je Zarlingova žena bila ta koja je okačila ružičaste zavesi-
ce od organdina. Unutrašnjost prikolice bila je kao kupleraj
na točkovima koji koriste zidari sa svom svojom opremom.
Vimuo sam kroz prozor i video majku kako plače i maše ma-
ramicom. Žalosno sam gledao, svestan da je to možda moj
poslednji pogled na kuću. Kavalaro je vozio niz ulicu Plezent
do Linkolnove, zatim istočno ulicom Vemon do magistrale
80.

Nekoliko milja od grada matori mačori počeli su glasno
da pevaju besmrtne pesme svoje mladosti: „Daj da te zovem
najdraža moja“ , „Zatvorski bluz“ , „Tri sata ujutru“ . Bili su
užasno raštimovani, ali su bili srećni saputnici, vozili su se
nekud, bili su slobodni, bila je to avantura, izlet u stara vre-
mena.

Kroz prozor su promicale prekrasne jesenje padine, pa-
tuljasti hrastovi i borovi, majuri, vinogradi, kravc i ovce koje
su pasle među belim stenama, voćnjaci breskvi i krušaka.
Jesen je u planinama bila bujna, zemlja je pokazivala svu
svoju snagu i plodnost, a u vazduhu je titralo nešto opojno
i divlje.

Neko iz kabine pokucao je na prozor prikolice. Otvorio
sam ga.

„Hoćeš pivo?“ upitao je otac.

„Naravno.“

Proturio je orošenu bocu, pivo je bilo ledeno, tek izva-
đeno iz priručnog frižidera, savršeno je prijalo mom toplom
grlu. Gore je sijalo vrelo sunce, beleli su se vrhovi Siera u
daljini, a datsun je pouzdano brujao širokom magistralom.
Sada mi je sve bilo potaman. Možda ovo putovanje ipak ne
izađe na loše.

105

Page 200

vorili tatu da prihvati posao. Santini je bio veoma zadovoljan. Re-
kao je tati da se spakuje jer polaze u sedam sati izjutra.

Tako je i bilo. Sledećeg jutra sam se pozdravio s tatom i on
je ušao u Santinijev automobil s koferom odeće i torbom zidar-
skog alata. Popustio je i zaplakao, a plakao sam i ja, jer mu je
vreme isticalo i znali smo da se možda nikada više nećemo vide-
ti. Plakao je čak i dok je ljubio mamu, ali ona je bila suvih očiju
i srećna, jer je znala kuda on ide, šta će da radi i kada se vraća
- za najviše deset dana. Santinijeva kola su se udaljila i ja sam
ušao da doručkujem.

Odmah, ni dva minuta posle tatinog odlaska, mama je stavi-
la slušni aparat i naočare. Iz kovčega je izvadila lepu kućnu ha-
ljinu. Da - dokle god ne mora da brine za njega, mogla je da
uživa u takvim stvarima. Gledao sam je i divio se. Kao da su či-
tave naslage godina otpale s nje. Govorila je zabavne stvari; sme-
jala se, pričala mi čudesne stvari iz prošlosti. Bila je nova žena.

Onda smo čuli kola napolju. Bio je to opet Džek Santini. Ali
sada tata nije bio s njim, a osoba koja je izašla iz njih i zapovedi-
la Džeku da uđe bila je njegova žena Meri. Po njenim stisnutim
usnama i panici na Santinijevom licu lepo se moglo videti da ne-
što ozbiljno ne valja, da donose loše vesti.

Mama je odmah naslutila nesreću i počela je da se trese i
ječi. Tati se nešto dogodilo. Poginuo je, ili je ubijen, ili je završio
u zatvoru, ili je umro na neki užasan način. Sve je to bilo ispisano
na licima Santinija i njegove žene. Preostali su samo detalji.

„Reci joj“ , naredila je Meri Santini svome mužu.

U početku se Džek opirao, ali sve je moralo na kraju da se
kaže, jer bi ga inače snašla velika nesreća. I tako je ispričao mami
celu priču. On nije imao letnjikovac na jezeru Doner. Sve je to
bila laž. Nije imao nikakav posao za tatu tamo gore. Tata ga je
nagovorio da bude njegov saučesnik u celoj priči. Gđa Koldvel je
ta koja ima letnjikovac gore, i tata je otišao tamo s njom. Džek
ga je samo odvezao do kuće gđe Koldvel. Sada ga je mučila savest
i smatrao je - isto kao i gđa Santini - da bi mama morala da zna
istinu. Ali on ništa nije imao sa tim dogovorima, samo je učinio
ocu uslugu. Sada je hteo da se opere od toga. Ali lepo se videlo da
ga je gđa Santini naterala da se opere - da joj je sve rekao, pa
je ona pobesnela i odvukla ga ovamo da to prizna mojoj majci.

205

Page 201

Onda su otišli, a mama se ponovo vratila u krevet, oči su joj
blistale, u duši je rešila da leži sve dok ne umre, pa sam otkazao
rezervaciju i isplanirao da odem na jezero Doner i vratim tatu
kući. Tu nije bilo izbora. Mama je samo ležala, ukočena, i s vre-
mena na vreme govorila: „Spremna sam, sveta Terezo. Dođi i uz-
mi m e.“

Ne mogu sve da ispričam ovde, ali deo čitave priče je i kako
sam otišao na jezero Doner i doveo oca natrag. Da ćerka gđe Kol-
dvel nije bila tamo, možda ne bih uspeo da dovedem tatu kući.
Ali bila je tamo - Vivian Koldvel, koja tek što se razvela u Rinu,
samo četrdeset milja odatle. Prilično sam je besramno iskoristio,
ali cilj je opravdao sredstva, i dok je tata posmatrao kako zavo-
dim Vivian, to je bilo više nego što je mogao da podnese. Za njega
je ,,izmotavanje“ sa gđom Koldvel bila jedna stvar, ali da se nje-
gov sin, otac njegovog unuka, upušta u vezu sa drugom ženom,
to nije mogao da dozvoli, i što je više mislio o svom unuku, sve
je manje mario za gđu Koldvel. Izvukao sam ga odatle i odveo ga
kući za manje od 48 sati.

Mama mu je oprostila. Još jednom je ustala sa svoje samrtne
postelje i vratila se životu, jer je obećao da će biti čovek, da će
se popraviti, i doklc god je tako i bilo, a ona znala gde je on i
da nije u nevolji, bila je veorna srećna.

Dva mescca kasnije, otac jc umro - umro je tiho, verovat-
no od dosade, dok je dremao na mreži razapetoj ispod smokve u
dvorištu. Svi smo bili na pogrebu, a mama je toliko grcala u suza-
ma da smo pomislili kako će i ona umreti. Ali ujutru posle pogre-
ba odjednom je živnula. Izašla je iz svoje sobe sa slušnim aparatom
i naočarima, i obukla je lepu haljinu sa cvetnim dezenom.

Bila je tužna što ga više nema, i znali smo da će do kraja
svog života patiti zbog njegovog odsustva, ali je bila i prilično
srećna. Sada nije više morala da brine zbog tate. Sada je tačno
znala gde je - na nebu - i znala je da nikakva nevolja ne može
više da ga snađe.

206

Similer Documents