Download Isak Samokovlija NOSAC SAMUEL PDF

TitleIsak Samokovlija NOSAC SAMUEL
File Size156.4 KB
Total Pages10
Document Text Contents
Page 1

SAVREMENI ENGLESKI JEZIK 1 - VEDAD LIHOVAC

NOSA SAMUEL - Isak Samokovlija

l

Ni otac, ni ma eha, ni brat Jakov nisu pomišljali na Saru inu udaju, a
Saru ine drugarice imale su ve i po dvoje, neke ak i po troje djece.
Saru i se esto otimao težak uzdah iz dubine duše. Nekad joj se inilo da su
svi zaboravili na nju, da niko na svijetu ne vodi brigu o njoj. Bilo joj je teško, ali
kraj svega toga, skriveno, u jednom kutku Saru inog srca, živio je još uvijek
mali ak nade i djevojka se zanosila da e joj ipak jednog dana otac, onako
iznenada, izbiti ku i i odmah s avlijskih vrata, sve ano i raspoloženo, povikati
"Gdje si, Saru a, gdje si, k eri moja? Hodi da poljubiš ruku! Zaru io sam te,
zaru io, moja dobra Saru a!"
Godinama je tako ekala da uje tu vijest, taj o ev poklik. Svako popodne
ulila je uši i, svejedno što se dotada ve sto puta razo arala u tom svom

iš ekivanju, uvijek bi joj srce zadrhtalo od radosti kad god bi u neuobi ajeno
doba za ula korake u avliji. Evo ga! – zatreptala bi sva – evo ga, sad e da
vikne: "Saru a, gdje si? Gdje si, k eri moja?"
Ova jalova uzbu enja svu su joj dušu bila istrgala. Otimala se da ne padne u
o ajanje. Najzad je klonula, ali od nekog vremena (bila je tada ušla u svoju
dvadeset i etvrtu godinu) odjednom se u njoj rodilo neko udno vjerovanje. Ni
sama nije znala kako je to došlo, ni zbog ega, ali neki osje aj govorio joj je
da e se tog ljeta nasigurno i zaru iti i udati. Za as joj s lica nesta tamnih
sjenki. O i joj se razvedriše. Išla je po ku i nasmijana. Ponekad je i pjevala.
Tih dana, kad je Saru ino srce bilo puno tog radosnog iš ekivanja, upravo tih
dana dogodilo se da je njena ma eha iz najboljeg zdravlja pala u postelju.
– Nije ništa, malo se prehladila – govorile su žene. Zaista, izgledalo je po
svemu da i nije ništa. Me utim, nekoliko dana kasnije, po ela je ma eha da
bunca u vatri. Pozvali su tja1-Hanu u. Ova starica izlaze i iz sobe klimala je
glavom. Saru a je gledala uko enih o iju u nju. Da ne e umrijeti? Saru ino
srce gr ilo se pri ovoj pomisli.

etiri dana poslije prvog tja-Hanu inog dolaska bolesnica je zaklopila o i.
Ma ehina smrt pogodila je Saru u kao grom. Dugo se nije mogla da pribere.
Kad je malo došla sebi, bacila je pogled po sirotoj djeci. Bila su bosa,
neo ešljana, uplakana i gladna. I cijela ku a izgledala joj kao kakvo zgarište.
Duboko je uzdahnula, sagnula glavu i prihvatila za posao.
I dosad je Saru a radila kao rob. Sad je sve ostalo na njenim le ima. Valjalo
se brinuti za svu eljad na domu. Me u polusestrama bilo je i pilježi. Dok su

jedne bile prešle desetu godinu i vijale se po avliji, istr avale na sokak, druge
su još etveronoške puzile po ku i i po dvorištu. Na jedne je valjalo pripaziti
da ne padnu s taraba, na druge da se ne strmoglave u bunar. Jutrom ih je
trebalo redom umivati, ešljati, hraniti, a neke i napitati. Ono malo haljina što
je bilo na njima valjalo je svaki dan na deset mjesta zakrpiti, a jednom
nedjeljno makar kroz vodu provu i.
Od jutra do mraka lijetala je Saru a po ku i i po avliji. Nije znala šta e prije:
mijesiti hljeb, spremati sobu, gotoviti ru ak. Usred posla trgnuo bi je vrisak i
pla iz avlije. "Kuku meni!" kriknula bi i, s rukama punim tijesta, izlijetala da
vidi šta je.
Lijegala je kad su svi ve spavali. esto nije ni tada imala mira. Ri i Jakov,
njen brat, znao je katkad i o pono i, pa i još kasnije, dolaziti ku i. Valjalo je
otvoriti mu vrata, pristavljati kavu i miriti ga da ne prestravi djecu.
Papu o, njen otac, hvalio je sprva gospoda što mu je Saru a kod ku e, ali kad
je prošla žalost, stao je da premišlja šta e mu s tom k eri da bude ako ovako
potraje još nekoliko godina. Ne e se nikad udati. Ta pomisao bila mu je
strašna. Odlu io je da se i po tre i put oženi. Tražio je, raspitivao, prosio, ali
mu niko nije htio da dâ ni udovice bez poroda, ni djevojke usidjelice. Nudili su
mu dvije-tri udovice s djecom. Jedna mu se od tih žena mnogo dopala. Ali
kako da je uzme i da u ku u dovede još cijelu hrpu djece? Bilo je i u njega
previše toga blagoslova. Imao je dvoje, Jakova i Saru u, od prve žene.
Doduše, ovo je dvoje bilo ve davno odraslo za ženidbu i udaju, ali ono
šestoro, sve same k eri, od druge žene, smetalo je i brojem i sitnim
godinama. Osim toga, živjelo se potvrdo i ležalo jedno preko drugog u maloj
sobi i još manjoj kuhinji. I glavno: šta bi rekao Jakov! Jakov je zapravo vodio
mesaru, trgovao stokom, zara ivao i hranio sestru, i polusestre i njega samog.
Nije se zbog toga mogao ni da ženi. Kako da sad on, koji gotovo ništa ne
zara uje, dovede u ovu tjeskobu još tri- etiri božja stvora? Jakov bi sigurno,
kakav je nagao i naprasit, planuo, otišao bi iz ku e i ostavio ga da gladuje i sa
svojom ro enom i sa udovi inom djecom. Slegao je najposlije ramenima. "Šta
emo! Život nije svadba. Uda e se kad joj bude su eno. Sad joj se valja patiti,

i njoj, i meni i svima nama."
Saru u je tješio kako je znao i umio. Obe avao joj je da e je udati im
odrastu blizanke Beja i Leja.
– Strpi se, k eri moja! – govorio je Papu o. – Eno pogledaj Jakova! Ni on ne
može da pomišlja na ženidbu, a stariji je od tebe. I radi, mu i se, vu e se po
selima, no iva po hanovima, propada u r avom društvu, a sve zbog nas. Šta
eš! Muka je sve to! Ali valja živjeti.

Saru a je bila razumna. Od onog dana kako se upregla u posao nije više ni
pomišljala na udaju. Bila je zaboravila na sve. Tr ala je po ku i i bila majka,
doma ica, sluškinja i pralja.

1

Page 2

Susjetke su je hvalile. Pro oše etiri godine tako.
Blizanice narasle. Saru a odahnula. Po ela je opet, malo-pomalo, da pomišlja
na sebe. Nabavila je mirišljav sapun i malo ogledalo.
Skrivaju i ove stvar ice u njedra, sje ala se Saru a davno minulih dana, kad
je namještala šiške po elu i kad joj je srce udaralo i treptalo od neke samo
naslu ene radosti. Nadala se da e se nešto od tog prošlog doba vratiti.

im se našla u sobi, bacila je, stidljivo i kriomice kao prije nekoliko godina,
kratak pogled u malo sjajno staklo.
Srce joj se sledilo. Vidjela je da joj je lice uvelo, a zubi pocrnjeli i neka r a da
ih je razjela. Poneki su se bili ve sasvim rasuli.
– Ko e me ovakvu uzeti! – izvio se iz nje bezglasan i tugaljiv krik. Suze su joj
pošle na o i. Neka tuga obuzimala joj svu dušu.
Zavla ila se esto u skrovite kutke ku e, sjedjela tu, naslanjala glavu na ruke i
željela da se sita ispla e.
Bivala je sve zamišljenija i tiša. Papu o se nekad ljutio na nju i karao je:
– Zaboga miloga, ne gledaj tako tužno. Kad se orava Luna udala, uda eš se
i ti.

2

Prilika za Saru inu udaju ukazala se istom u nosa u Samuelu.
Prije dvije godine umrlo je tome ovjeku dvoje djece, a na ljeto je ostao
udovac.
Papu o ga je odmah uzeo na oko.
– Ako je on ne uzme, ne znam ko e! – govorio je u sebi i sve više strepio da
mu ko drugi ne ugrabi nosa a Samuela, tu jedinu priliku za udaju njegove
k eri. Dugo je smišljao kako da zapo ne razgovor o toj stvari s travarom
Simonom, Samuelovim ujakom. Trebalo je udesiti da Simon ne primijeti kako
gotovo o ajni ki nudi svoju Saru u. Zatraži e u tom slu aju odve veliki miraz.
A odakle? Ko zna šta e Jakov re i ako mu se i nekoliko dukata u ini mnogo.
Najzad se starkelja odlu i da povede razgovor onako izdaleka.
– Šta je, sinjor Simone, misli li se vaš Samuel ženiti? – upitao je jednog jutra
Šimona, Samuelovog ujaka. Papu o je bio svjestan da je ovo pitanje opasno,
ali je unaprijed bio sra unao kako e uzmaknuti.
– Misli! – rekao je Šimon spremno, kao da je najmanje dva mjeseca ekao na
to pitanje. – Misli, i to brzo, vrlo brzo! – naglasio je, malo se nakašljao i dodao:
– A zašto me to pitate, sinjor Papu o?
– Hm!... Ho ete da znate zašto vas to pitam? Pa pravo da vam kažem, ne
znam ni sam. Vi am Samuela esto po aršiji... Sav je nekako zapušten.
Sami su dronjci na njemu, pa mi ga je žao. Trebalo bi da se ovjek ženi da
ima koga ko e ga gledati, ko e mu zakrpe prišivati.

– Ne govorite pravo, sinjor Papu o! Nije niko lud da u svom subotnjem odijelu
nosi vre e brašna na le ima. Ni vre e brašna, ni sepete šljiva. Ali manimo se
sad zakrpa, govorimo malo razboritije. Koju mi to djevojku nudite? Hajde, da
vas ujem, sinjor Papu o.
– Ne nudim vam ja nikoju, dragi Simone! Nikoju! Pitao sam samo onako.
Ostajte mi zbogom. Papu o je ušao u mesaru. Tri dana kasnije sreo je Simon
Papu a.
– Dajte, recite mi, sinjor Papu o, šta je to s vama. Mislite li ve jednom
udavati svoju k er Saru u? Mislite li ili ne mislite?
Simon je gledao Papu u pravo u o i.
– Pa mislim! Dabome da mislim – odgovorio je Papu o raspoloženo. – Ako
imate kakvu dobru priliku, recimo kakvog trgovca ili kakvog zanatliju, vjerujte
mi ne u žaliti da dam dobar miraz. Dobar, kad vam kažem. Ako vam je po
volji, možemo oti i do u e pa uz kavu da porazgovaramo o tome.
– Žurim u radnju. Danas je pazarni dan – odgovorio je Simon lukavo.
– Ništa ne smeta. Možemo i ovako putem da progovorimo koju o tome. Koga
biste mi to preporu ili?
– Ja? vjerujte mi, sinjor Papu o, nisam o tome nikad razmišljao. Ne obi avam
da vodim tu e brige. Nego, ju er sam sreo vašu Saru u i vidio sam da joj se
još jedan zub slomio. ini mi se, bilo bi ve vrijeme da je kome utrapite.
Ocvala je i ostarjela mnogo.
– A meni se ini, sinjor Simone, da vi ne vidite dobro. Moja Saru a niti je
ocvala, niti ostarjela. Pa i da je! Pa ak da su joj se svi zubi polomili, i tada bih
joj našao kakvog dobrog zanatliju. A možda i trgovca. Ne zaboravite da je to
ku anica, sinjor Simone! Ku anica kakve nema nadaleko. Hvala bogu, znate
sami, deset godina vodi ona cijelu moju ku u. Vidje ete vi kakvu u ja priliku
na i za nju. Samo se strpite malo. Zbogom ostajte!
– Svaku vam sre u želim! – Simon je skrenuo u svoju ulicu.
Nekoliko dana poslije toga po eli su Simon i Papu o otvoreno da se
razgovaraju i odmah su se zaka ili oko miraza.
Simon je tražio dvadeset dukata. I bio je zainta io.
– Mnogo je dvadeset dukata, mnogo! – uvjeravao je zabrinuto Papu o i gutao
gorku pljuva ku.
– Nije – dokazivao je Simon.
– Ali molim vas, kako da nije? Ne sti u se dukati tako lako, sinjor Simone.
Sra unajte samo koliko ima groša u dvadeset dukata. Mnogo je to, mnogo!
Razmislite malo!
– Razmislite vi. Samuel može da eka. Istom je godina od Rifkuline smrti.
Njemu se ne žuri.
Papu o i Simon pregovarali su svaki dan. Pregovori su slabo napredovali, ali
Simon je bio zadovoljan. Pozvao je nosa a Samuela.

2

Page 3

– Slušaj, Samuele! – po eo je ujak Simon trljaju i ruke i žmirkaju i sitnim
o ima. – Sve do danas nisam htio ništa da govorim. A ni danas nema šta da ti
kažem. Ali do pet-šest dana ja se nadam da e biti. Hehe! – smijuckao se
Simon i prstima mrsio svoju bradicu. – Znaš li da razgovaram s Papu om o
tebi? O tebi i o njegovoj Saru i. I vjeruj mi, Samuele, Saru a je vrlo dobra
prilika za tebe. Ku anica je. Zar nije tako? I po godinama ti je gotovo par.
Mlada žena tebi i ne treba. Zar nije tako! I na kraju krajeva, djevojka je. Pa nije
ni ružna. A nisi ni ti hvala Bogu! Zar nije tako, Samuele? Ja mislim neka ti
dadnu dvadeset dukata pa možeš mirne duše da poljubiš Papu a u ruku. Zar
nemam pravo?
– Dvadeset dukata? – za udio se Samuel.
– Dvadeset! nego šta ti misliš. I dobi eš ih, dobi eš, ja ti kažem. Ali ne govori
nikome ništa. Pravi se kao da ništa ne znaš. Dok ne završim pregovore s
Papu om i s Jakovom da šutiš kao ove pijavice u ovom staklenom loncu.
Dvadeset dukata! Ovo je nosa a Samuela svega zbunilo. Dan i no razmišljao
je o tim parama i smišljao šta e s njima sve da kupi. Silaze i svaki dan u
aršiju prolazio je nosa Samuel pokraj Sadine bakalnice2. Jednog dana

sjetio se da je Sado, prije dvije godine, s mirazom od deset dukata otvorio
bakalsku radnju. Danas mu je du an bio krcat robom.
Evo, on e s Papu ovom Saru om dobiti dvadeset dukata! Kako bi bilo da s
tim parama otvori radnju? Misao nije bila daleko. Uskoro mu je prohujala kroz
glavu. Prohujala i opet se vratila. Najzad ga nije napuštala. Kupiti robe za te
pare, otvoriti radnju, postati bakalin pa se više ne mu iti kao nosa , to bi bilo
nešto!
Samuelu je igralo srce.
Odlazio je eš e ujaku i pitao šta ima novog.
Simon je odgovarao mirno:
– Strpljenja, Samuele, strpljenja! Sve e biti u redu.
Ve druge nedjelje inilo se nosa u Samuelu da se pregovori odviše otežu.
Bio je uznemiren. – Mnogo traži njegov ujak, a radnju može otvoriti i sa deset
dukata.
– Kako bi bilo, uja e, da ne tražite više od deset dukata? – predložio je nosa
Samuel jedne ve eri.
– Da ne tražim više od deset dukata? Kako to misliš?
– Pa tako, uja e.
– Jesi li ti pametan? – namrštio se ujak Simon i srdito nastavio da trpa neke
droge i suhe trave u avan i da ih tu kom mrvi.
– Meni ne trebaju toliki dukati!
– Tebi ne trebaju toliki dukati! Ej, ovje e, trebaju oni i Salamonu Salomu, koji
ih ima na hiljade, a tebi da ne trebaju. Jesi li ti šenuo? Ej?
– Meni je dosta deset dukata. Deset! – navaljivao je nosa Samuel.

– Idi! – gonio ga je Simon iz radnje. – Znam ja koliko tebi treba. Ne eš ti mene
u iti. Da ti je petnaest godina, govorio bi pametnije

3

Te jeseni – bilo je to 1874. godine – imali su nosa i puno posla. Bilo je rodilo
vo e vrlo obilno. Svaki dan dogonili su seljaci na sarajevsku aršiju na stotine
sepeta šljiva. Cijena im je bila vrlo niska i svijet je kupovao šljive kao na jagmu
i pekao pekmez. Od jutra do mraka nosa i su prtili ove sepete i iznosili na
Bjelave. Djeca su tih dana bila sva u živom pokretu. Išla su nosa ima u
skretanje sve dolje do na Banjski brijeg, do ekivala ih poklicima, skakala oko
njih, pratila ih, utr avala u avlije i zaglušnom vikom javljala doma icama da im
dolazi šljiva za pekmez.
Nosa i su ulazili znojavi i umorni. Spuštali su sepete na kaldrmu, istresali
šljive u spremljena tekneta3 i vra ali se žurno u aršiju po druge.
Nosa Samuel Ma oro bio je tada ovjek od svojih 35 godina. Bio je dosta
koštunjav, ali mršav, blijed i malo sipljiv. Uzlaze i uz Banjski brijeg, sav bi se
zadihao i bio zlovoljan. Sve mu je smetalo. itavim putom proklinjao je
uzbrdicu, psovao rupe u kaldrmi i kamenje o koje se spoticao.
Kod Bijele esme spuštao je svoj sepet, skidao mastan fes, saginjao kosmatu
glavu i pljuskao se vodom po neobrijanom licu. Zatim bi raskop ao haljine i
maramom otirao znoj ispod pazuha. Onda je sjedao i odmarao se.
Tih dana sjede i u sjenci visokog grobljanskog zida, nosa Samuel se vajkao
što ga ujak nikako nije htio da posluša: "E, moj Samuele, govorio je nosa
Samuel, da te je ujak poslušao, pregovori bi bili davno završeni... Danas bi ti
mogao da kažeš: Više se, dragi moji, nosa Samuel ne e grbiti ovako
uzlaze i uz Banjski brijeg. Posljednji je ovo sepet koji on prti. Neka se pod
njim kilavi nosa Muro! Zdrav je i jak kao me ed pa može, a Samuel i ne
može i ne e, a i ne treba mu više. Jest, ne treba mu! Dobi e on sa Saru om
deset dukata i s tim e parama otvoriti bakalsku radnju. Bakalsku radnju, dragi
moji! Nego šta vi mislite!"
Težak uzdah otimao se Samuelu. Ustajao je tada, prilazio sepetu, proturao
ruke ispod pripetih konopaca, podizao se i nose i fes u ruci, a po glavi
pokriven mokrom maramom, nastavljao put na Bjelave i gun ao: "Tako, ta-ko
bih mogao da kažem, da me je poslušao. Ali on zna bolje! Njemu nije dosta
deset i na kraju ne e biti ni deset. Ne e biti ništa. Ništa!"
Gore na Bjelave stizao je otvorenih usta, sav daš u i. Usput je grdio i
razgonio djecu koja su oko njega skakala i vriskala u svom djetinjem
oduševljenju.
Predve e je navra ao u ujakovu radnju. Kad bi mu ujak rukom dao znak da
nema još ništa, namrštio bi se, prebacio konopac s jednog ramena na drugo i

3

Admin
Highlight

Admin
Highlight

Admin
Highlight

Admin
Highlight

Admin
Highlight

Admin
Highlight

Admin
Highlight

Admin
Highlight

Page 4

odlazio. "Ne e ništa ni biti. Tako se ne pregovara, dragi moj uja e! Deset,
deset treba tražiti, a ne dvadeset!" – mumljao je.
Dok je prolazio mahalom, njegova ljutnja pretvarala se u tugu. U to doba
mahale su bu ale od radosti. Orila se pjesma. Pomaman vrisak odjekivao je
na sve strane. Izgledalo je da su zemljom med i mlijeko protekli i da su svuda
zavladali sre a i zadovoljstvo.
To se u avlijama pekao pekmez.
Hrpa žena i djevojaka sjedjela je itavo popodne za punim teknetima šljiva,
vadila koštice, prala kazane, raspuhivala vatru, a sad, u samu ve er, vatre su
ve radosno plamsale, a žitki pekmez kvrcao i iz njega prskale sitne crvene
kapi.
U jednom kraju avlije sjedjeli su muškarci, pili rakiju, mezetili; u drugom su
žene u ale u živom razgovoru. Djevojke su miješale crvenu vrelu kašu,
poticale vatru, pjevale i smijale se. Djeca se ganjala oko kazana, vrištala. as
se skrivala iza širokih haljina svojih matera i strina, as izlijetala otuda kao
pomamna. Nigdje im nije bilo smire. Sad su prilazila kazanu, zahvatala
kašikama od još nedokuhanog pekmeza, lizala, pržila jezike, sad izlazila na
sokak pa se domalo otud vra ala vitlaju i praznim kašikama i deru i se iz
sveg glasa.
U mnogim avlijama udarao je def, svirala zurla4, razvla ila harmonika. Na
razgrnutoj žeravi okretao je nekakav "majstor" šiš- evap5, a djeca pekla
kukuruze.
Visoko iznad avlija izvijala se pjesma:

Yo pasi por la tu guerta,
Tu estavas en la puerta,
Te saludi, te fuites.
Esto no me se aresenta.*

Nebo je bilo puno zvijezda. Mjesec se javljao iznad Žute Tabije, a kroz no se
pronosila neka živa radost i treperila u njoj.
Nosa Samuel ulazio je tužan u ku u. Lijegao je odmah na svoj ležaj.
Papu o i Simon kao da su uživali u ovim pregovorima. Vodili su ih polagano,
strpljivo, po nekom naro itom planu. Popuštao je i jedan i drugi, ali sporo i
oprezno. Za ovo dva mjeseca Simon je bio istom sišao na šesnaest dukata,
dok je Papu o svoju ponudu povisio od pet na osam.
Uzalud je nosa Samuel sve eš e navaljivao na Simona da popusti. Simon je
tvrdoglavo odbijao:
– Ostavi, molim te, ja znam kako se pregovara! Tada se umiješao i mesar
Jakov, Papu ov sin:

– Šta? Šesnaest? Ne dam ni osam! I to je mnogo! Ne dam ništa! – vikao je ri i
Jakov na oca Papu a. Bio je sav crven i zelen u licu kao nedozreli patlidžan. –
Šta ste vidjeli na njemu? Šta? Udovac je, nos mu je otišao u stranu. Je li
zanatlija? Je li obu ar? Kroja ? Je li trgovac? Ništa od svega toga. Nosa !
Hamalin!6 I još je sipljiv kao ciganski konj. Jedva može da zaradi hljeba. A
znate li da je u našoj ku i Saru a nau ila da ima, ako ništa, a ono mesa i za
ru ak i za ve eru! Ne dam je! Ne dam je njemu kad bi je htio golu i bosu, a
kamoli da mu još dam šesnaest dukata. Matrak!7
– Slušaj, Jakove – trudio se Papu o da umiri sina. – Sjedi i ne uzrujavaj se.
Jest, imaš pravo, Samuelov nos otišao je nalijevo kao da ga rukom otire uvijek
na tu stranu. Tako je! Ali reci ti meni, je li Saru in nos ljepši? Hajde reci,
Jakove. I reci mi, kakvi su joj zubi? Zar joj nisu dva prednja polomljena? Zar
joj i drugi nisu crni kao da vazdan žva e katran, a ne debelu bravetinu, bijelu
kao snijeg? I još nešto da ti kažem: navršila je dvadeset i devetu, moj sine!
Druge djevojke se udaju od osamnaest. Ja sam tvoju majku uzeo a nije bila
navršila ni sedamnaest. I još nešto. Pogledaj Saru u kad odeš danas ku i.
O i su joj kao da tuguje za mrtvima, ili kao da e sutra sko iti u bunar. Ho eš
li da ekamo dok joj se satru svi zubi, dok osijedi kao što sam ja osijedio? Šta
e sirota onda? Budi pametan!

– Ne dam je njemu! – odgovorio je Jakov. – Ne dam i gotovo!
Papu o je otišao Simonu i požalio mu se. Ispri ao mu je sve što je Jakov
rekao.
– Eto sad znate sve. I vjerujte, ja nisam kriv, Simone! Šta mogu? U njega su
pare, on ih zara uje. Kažem vam: Teško ocu koji je spao na to da ga sin
hrani. Teško njemu. Ne daj bože to ni najve em dušmaninu!
Nosa Samuel u svojoj ljutnji vikao je na Simona:
– Vi ste krivi, vi! Trebalo je odmah tražiti deset, a ne dvadeset. Ja sam vam
govorio! Deset, deset je trebalo tražiti!
– Šta ti znaš šta je trebalo. Da sam tražio deset, ne bi ponudili ni pet.
– Dali bi deset, dali bi odmah bez ikakvog prigovora. Ja znam da bi dali!

ekajte, oti i u ja do Jakova, vidje ete sve u svršiti za dan. Za jedan jedini
dan.
– Hehe! – nasmijao se ujak Simon. – Ti, ti eš svršiti! Ti! Znaš li šta je Jakov
rekao o tebi? Rekao je da ti ne bi dao Saru u ni kad bi je htio golu i bosu!
Rekao je da nisi vrijedan ni hljeba da zaradiš. I ima pravo. Da si pokojnog oca
slušao, ne bi danas bio nosa . Ali ti, ti sve bolje znaš. Ti si uvijek najpametniji.
Eto, sad si uo šta ti je rekao Jakov. Hajde, pregovaraj s njim. Svrši sve za
jedan dan. Hajde!
U Samuelu se uzbunila krv. Htio je da ode prvo Jakovu i da mu tresne u o i
da je on niko i ništa, da mu u brk skreše da je propalica i najgora pijandura.

4

Page 5

Bio je pošao, ali kako se još nadao da e se stvar ipak nekako urediti, svrnuo
je u drugu ulicu.
Cijele nedjelje iš ekivao je nosa Samuel da e mu ujak javiti da su pregovori
opet nastavljeni. Mjesto toga uo je u kavani kod u e da je Jakov otišao na
selo i da e tamo ostati pet-šest dana. Bio je sav o ajan.
Jakov se vratio dan ranije sa sela. Bio je vrlo dobre volje kad je došao.
Dotjerao je itavo stado janjadi i devetnaest debelih ovnova. Stoka je cijelo
ljeto pasla na Zelengori. Bila je zdrava i debela. Nije bila ni skupa. Jakov je
ra unao da e na njoj dobro zaraditi. Odmah po svom dolasku poslao je po
Šimona.
– Neka do e, ali odmah! – poru io je obijesno kako je on to ve znao.
Kad je travar došao, ri i Jakov nije mu dao ni da sjedne.
– Slušajte, Simone – rekao je odrešito. – Dva mjeseca se natežete s mojim
ocem i ništa. Danas u vam ja da kažem dvije rije i, ali vi nijedne da mi niste
progovorili. Dajem deset dukata i opremu koje se ne u zastidjeti. Primate li ili
ne primate? Da ili ne? Odgovorite!
– Besimantov!8 Neka je sre no! – rekao je Simon i pružio ruku.

4

Nosa Samuel izljubio se s ujakom. itave no i gotovo nije spavao. Deset
dukata! Deset dukata e dobiti. Sutradan, kad je izišao na sokak, u inilo mu
se da je dan ljepši od svih dana prošlog ljeta. Kora ao je živo.
Na aršiji privezao je svoj konopac o sepet vješto kao nikad prije, podmetnuo
le a i skoro potr ao kao da je nosio praznu krošnju. Uz Banjski brijeg curio
mu je znoj s ela i niz bradu kapao na kamenje... Dahtao je (sepet mu je bio
pun do vrha a i dan je bio sun an, kao da je bilo ljeto a ne jesen), ali sve to
nije smetalo nosa u Samuelu. Toga dana uzlazio je na Bjelave kao da je bio
drugi ovjek, kao da je bio snažan isto kao i Muro. Nije se odmarao nigdje.
Prošao je mimo Bijele esme kao da nikad nije spuštao sepeta kraj nje.
Uskovitlane misli nosile su ga kao na krilima. Ispod opuštenih gustih brkova
nasmijavali mu se veliki žuti zubi. Radost je rasla u njemu. Živo je vodio
razgovore sam sa sobom i gotovo zaboravljao da ga sepet žulja po ple kama,
a znojave haljine da ga zapli u u hodu.
Ovaj dan bio je za njega sve an, najljepši od svih dana u njegovom životu.
Izgledalo mu je kao da je neka velika svetkovina, a na njemu da su subotnje
haljine, a ne stari masni fes i dronjave zamazane akšire.
Ispravljao se pod sepetom što je bolje mogao. Srce mu je kucalo kao da mu je
bilo saliveno od samog tu a. Sve je zvonilo oko njega: Bakalin e on biti,
bakalin! I ne e se više zvati "nosa Samuel", nego "bakalin Samuel". I ne e
se više povijati pod punim sepetima, ni grbiti pod vre ama nabijenim kavom i

brašnom. Dosta je toga bilo ovih deset godina! Dosta i predosta. Sad e
sjedjeti kao ovjek u svojoj radnji, mjeri e mušterijama še er, so i kavu,
nalijeva e im gas i zejtin, nositi "plajvas"9 zadjenut pod fes kraj samog uha,
onako kao što nosi bakalin Sado, bakalin Mento i bakalin Juso.
Kora ao je sve snažnije, a sve gr evitije stiskao obje šake kao da je u njima
držao ono deset dukata. Odasvud su navaljivale na njega neke vedre misli i
pra akale se jedna preko druge kao ribe kad se mrijeste. Svaka je bliještala
svojom radoš u.
Otvori e radnju! Bakalsku radnju! Nabavi e i ovo i ono! Isturi e kraj vrata na
praznim sanducima dvije-tri pletenke. Jednu s lukom, drugu s krompirom a
tre u sa suhim kruškama. Kao i Sado, kao bakalin Sado što je isturio kad je
prije dvije godine otvorio svoju bakalnicu.
Od jutra do mraka dolazi e mušterije. Kupova e i pla a e. Uve e, kad bude
vrijeme da se radnja zatvori, pokupi e iz ekmedžeta10 pare, izbroja e ih,
strpati ih u kesu, objesi e kesu oko vrata, zaklju a e radnju i polako krenuti
ku i. Saru a e ga ekati s ve erom. U i e polagano, bez žurbe, u ku u,
skinu e cipele, sješ e na minder,11 izvadi e kutiju, savija e cigaru i pri a e
ženi ko mu je sve pazario, koliko je zaradio i ko mu je šta dužan ostao. Po
ve eri skida e se, ali ne kao što se sada skida, brzo i navrat-nanos, umoran
kao pas, da što prije opruži noge, nego polako, natenane, svla i e sa sebe
haljinku za haljinkom, pa onda se lijepo pružiti po dušeku, pokriti se jorganom,
širokim, duga kim jorganom i kaza e ženi: – "Hajde, ugasi lampu i hodi lezi i
ti, opra eš to su e sutra."
Tako se zanosio nosa Samuel i djeci usput dijelio šljive kao da su bile
njegove.
Kad se vratio s praznim sepetom na le ima, zastao je kraj Bijele esme, umio
se, sjeo, smotao cigaru, pušio i tonuo u sve zamamnije snove: Bakalin!
Bakalin e on biti i njegov mu an život krenu e sad širokim i ravnim putem.
Ne e se više vu i s jednog kraja grada na drugi, ne e se više penjati iz aršije
na vrh bjelavske mahale. I ne e zimi više u ati pred magazama trgovca
Maira, trgovca Elišaha i trgovca Salamona, ekati tu da stignu puna kola i
tovarni konji, pa skidati i nositi bale i sanduke, vre e i tulume i povijati se pod
njima do zemlje nose i ih u magaze ili iznose i ih otuda da ih tovari na
kiridžijske konje. I ne e u najteže zimske dane kad smetovi zakr e drumove,
te nema prelaza preko Ranjena i Vu je Luke, cvokotati zubima i obijati
pragove traže i makar kakvog posla da bi koru hljeba zaradio. Ne e više biti
svih tih muka, nego e lijepo sjedjeti kraj mangale u svojoj bakalnici, pruža e
ruke prema vatri, gleda e kako vrcaju iz umura varnice i grija e se kao što se
svake zime grije bakalin Sado, bakalin Mento i bakalin Joso.

5

Page 6

I zara iva e deset puta više nego što sad zara uje, a ne e se cijele godine
namu iti koliko se sad namu i dok jednom iz aršije iznese samo jedan sepet
šljiva na vrh Bjelava.
Neka se nosa Muro mu i ovim poslom. Muro je jak i snažan kao me ed.
Može on sto godina da se grbi, ne e mu biti ništa. Ali on, on je ve sad dosta
osipljivio, a i desno ga koljeno boli. Trga ga ta kostobolja po no i nekad
žestoko. Tu je bolest navukao u studenoj magazi sinjor Maira. Ej, taj Mair! Taj
Mair! Krv mu pije. Pušta ga onako znojava da u i u kraju kad se vrati s posla
po svoj teškom mukom zara eni marjaš, pušta ga da eka po itav sat i više.
Bije studen iz kamenog zida i kamenog poda, a na njegovim nogama nema
galoša kao u sinjor-Maira, a nema ni mangale pokraj koljena, nego studen mu
se uvla i u kosti, a Mair mirno konta, piše ra une, broji novac i puši cigaru za
cigarom. Dolazilo mu je teško to ekanje. Koliko je on puta htio da se ispravi
pa da kaže: – "Ej, jesam li ekao dosta, ho ete li da se smrznem ovdje za taj
vaš marjaš?"
Htio je on tako da kaže, ali kako da to u ini? Šta bi sinjor Mair uradio?
Podigao bi o i sa svog teftera i samo rekao: – "Sikter!12 Da mi niste izašli
nikad pred o i. Napolje! Pasji sine!"
Tako bi rekao sinjor Mair, a o tom istog dana saznao i sinjor Salamon, i sinjor
Lija okan, i što bi bilo onda s njime? Mogao bi da se objesi o svoj hamalski
konopac. To bi mogao!
Ali sad, sad ga više ne e sinjor Mair tako vrije ati, sad on više ne e u ati i
gutati sve gazdinske tabijate.13 Sad e oni da govore s njim druk ije. Zva e
ga da pazaruje kod njih zejtin, gas, kavu, še er, so. Jest, zva e ga i
aš ava e ga kavom, kao i bakalina Sadu što aš avaju, kako je on to vidio

na svoje ro ene o i. Kavom i duvanom! Život, život e to biti!
I Saru a nije slabunjava kao pokojna Rifkula. Ako mu Bog da djece, a da e,
ne e ona umrijeti kao Rifkulina, pa kad odrastu, bi e i od njih pomo i. A ko
zna? Za sinjor-Elišaha pri aju da je imao na Baš aršiji du an e, gdje je
prodavao bakaluk i stare fesove. A sad, magaza mu je velika, sva od tesana
kamena, sa velikim zeleno obojenim gvozdenim vratima, sa prozorima na
kojima su gusti željezni demiri, a krcata je robom: bale pamuka tu, topovi
ohe, kadife i svile, nebrojena testeta fesova, šamija i svake druge najskuplje

robe.
Bilo je prošlo podne kad se sastao s nosa em Murom. u ali su obojica kraj
praznih sanduka u maloj ulici blizu sinjor-Mairove magaze. Ru ali su svaki
svoj somun sa evap i ima koje je i i u vrelom loju na Predimaretskom
ošku pekao na tavi deru i se vazdan: " evap i i! Vreli evap i i!"

– Ajde, neka ti je sre no, Samuele, sre no – estitao je Muro Samuelu zaruke
i žva u i pogolem zalogaj somuna nastavio je: – A je li istina da eš dobiti
itavih deset dukata?

– Jest! – potvrdio je Samuel.
– Baš deset?
– Deset!
– Valja tvoje. Pa šta eš da radiš s tim parama?
Nosa Samuel nije odmah odgovorio. Pomakao je mastan fes malo u stranu,
po ešao se po upavoj glavi, otkinuo je zubima komad smotana somuna, pa
pošto je zalogaj dobro prožvakao, rekao je:
– Pravo da ti kažem, ne znam ni sam šta u da radim. Ali mislim da u ih
ostaviti u sanduk. Nek se na u. Može se ovjek razboljeti. Zar nije tako?
Muro nije ništa odgovorio. U utanju dokraj ili su ru ak. Pojeli su i pregršt
šljiva. Muro je rukom otrao usta, brkove i bradu. Onda je zaklimao glavom, i
polagano, savijaju i cigaru, nastavio prekinuti razgovor.
– Ostavi eš ih u sanduk, kažeš?
– A šta bih drugo radio?
– Da je meni deset dukata, vidio bi šta se radi s tolikim parama. E, –
uzdahnuo je Muro – ali pravo da ti kažem, dobio sam i ja sa svojom Bejom i
više od deset dukata, pa ništa, ništa nisam uradio. Metnuo sam ih u sanduk. I
sad ih nema. Bio sam budala. Ali sad, sad da su mi te pare! Sad bih ja znao
šta bih radio s njima. Nosa Samuel gledao je u Mura.
– Hajde, da ujem, šta bi sad uradio da si na mom mjestu?
– Šta bih uradio? Ja znam šta bih uradio. Ali treba imati glavu, glavu, pa da
znaš šta se s tolikim parama radi.
Nosa Samel se nasmijao.
– Ne boj se. Ne u ih ni ja ostaviti u sanduk. Ne u! Imam i ja glavu! Imam!
Znam ja što u s njima. Vidje eš!
– E, moj Samuele, i ja sam mislio da imam glavu i pameti u njoj. Ali je nisam
imao.
– Vidje eš! Skontao sam ja ve sve – rekao je nosa Samuel ponosno, ustao i
pošao na posao.

5

Tih dana nosa Samuel raspitivao je, onako u razgovoru, pošto je so u
vre ama, gas u kantama, zejtin u tulumu a še er u glavama.
Trgovac Binjo izmamio je nosa u Samuelu tajnu.
– Bakalsku radnju ho ete da otvorite? Dobro je to. Dobro – potapšao ga je
Binjo po ramenu i stao da ga savjetuje. – Ali dobro da pazite, Samuele, gdje
ete uzeti du an. Nije svejedno gdje ete otvoriti bakalnicu. Ovdje u aršiji je

dobro, ali ovdje nema praznih du ana. Nego gledaj tamo po mahalama. Ima
još lijepih mjesta. Gore na Banjskom brijegu, na Mejtašu, na Bjelavama.
Tražite, ali dobro otvorite o i. Gledajte da na ete nešto kao što je našao

6

Page 7

Sado. Tako nešto. Samo nemojte gdje bilo. Ako šta na ete, javite mi pa da
vam kažem valja li ili ne valja. Na ete li što dobro, otvori u vam kredit. Deset
dukata na deset u gotovu. Neka vam bude sa sre om!
"Nešto kao bakalin Sado! Kao bakalin Sado!" tutnjalo je za Samuelom.
Nosa Samuel prtio je sepete, obilazio je mahale i tražio. Gledao je desno,
gledao je lijevo, ali prazna du an eta nije bilo nigdje. U Tuzlinom sokaku
našao je neku rupu. U njoj je nekad Juda e držao nešto kao bakalnicu, ali
posao mu nije išao. Pojeo je kapital, zadužio se i sad se mu i. Svaki se dan
bavi nekim drugim poslom. Danas prodaje po ulicama burek, sutra sapun,
prekosutra limunove, pa opet mu ne može biti a da petkom ne ode da ište
milostinju.
– Ne e mene sti i takva sudbina! Dobro u ja otvoriti o i, dobro! – mislio je
nosa Samuel.
Sedam dana po zarukama nosa Samuel bio se snuždio. Zabrinjavalo ga je
što nikako nije mogao da na e zgodno mjesto za svoju bakalnicu i strahovao
je da ga ne e nikad ni na i.
Oko podne prolazio je ispred ujakove travarnice. Kroz otvorena vrata opazio
ga je Simon i zovnuo ga.
– Šta je? – za udio se Simon vide i ga ovako tužna. Da nije imao kakvih rije i
sa ri okosim Jakovom? Bili su to ve e pozvani na sijelo kod Papu a. Da se
nije šta dogodilo? Jakova je poznavao kao goropadna ovjeka. Taj Jakov, koji
se stalno vukao po selima, natezao sa seljacima pazaruju i od njih stoku, koji
je spavao po hanovima sa kiridžijama, ko ijašima i mesarima i koji se vje no
sva ao s obanima, taj ri i Jakov postajao je iz godine u godinu sve suroviji. I
kao dje ak bio je žestok. Sad je bio i prijek i ljut. Ljut kao paš e, kako je o
njemu govorio sam Papu o.
Mesar Jakov, kao i drugi mesari, nosio je bensilah14, a za besnilahom
zadjevena tri velika oštra noža. Zaudarao je na sirovo meso i loj. U ku i su svi
strepili pred njim, ali su mu odavali i starješinsku ast, jer je radio, zara ivao i
izdržavao itavu porodicu. Papu o je bio u radnji samo kad bi Jakov odlazio u
selo. Ostajao bi i tada samo dok bi rasporedio ostatke mesa, loja i crijeva.
Onda je zaklju avao radnju i odlazio u kavanu i igrao itave dane domina i
karata.
Da nije bilo Jakova, Papu ovi bi gladovali. Bio je vrlo sposoban trgovac. Kod
njega je bilo najbolje meso i najbolji loj. Zato je imao i najbolje mušterije.
Prema svakom je bio vrlo osoran, ak i surov, ali dosta je bilo da koja
mušterija upita kad e da se ženi, pa da se udobrovolji.
– Kad u da se ženim? – ponavljao je svojim promuklim glasom, pa onda
razvezao: – Sedam sestara treba mi da poudam pa onda da mislim na sebe.
Sedam! Eto, kad u da se ženim! Šta mislite, treba svaku nahraniti i svakoj po
nešto za miraz ostaviti... – govorio je dugo i sjekirom odsijecao s masnih

ovnujskih trupina najbolje komade mesa i bacao na kantar. Mušterije su
odlazile zadovoljne, ali su ga grdile u sebi zbog njegove surovosti i žalile
nesre nu djevojku koja bude morala da po e za njega.
Ri okosi Jakov imao je još jednu manu. Prije nekoliko godina bio se
pobratimio s nekim Turkušom iz Anadolije, brkatim i zloglasnim rakijašem. S
njime se esto opijao i provodio vrlo opako. U pijanstvu sva ao se s kim je
stigao. I sa zaptijama turskim. Kad su u grad nailazili o eci, svaku je ve er
odlazio da gleda njihovu igru. esto je ležao u zatvoru. (Kad je etiri godine
kasnije Hadži Lojo podigao bunu, ri i Jakov pošao je s nožem u zubima da
brani Bosnu od "pogana Švabe").
– Da se nisi svadio s Jakovom? – pitao je zabrinuto Simon, sjetivši se
Jakovljeve grdnje o kojoj je sam u ljutnji pri ao Samuelu.
– Zašto da se svadim? Nisam ga ni vidio! – rekao je nosa mirno iako ga je
ovo pitanje lecnulo.
– Pa šta ti je?
– Nije mi ništa. Boli me malo stomak.
– Stomak? Stomak te danas boli? Danas kad smo na sijelu kod Papu a, gdje
e biti i da se jede i da se pije? Odmah da svratiš kod u e i da popiješ
ašicu gorke rakije. Danas te ne smije stomak da boli. Hajde, a ve eras da

do eš po nas i ne zaboravi ponijeti fenjer.

6

Nosa Samuel lutao je ulicama i smišljao zašto ga je ujak pitao da se nije
možda svadio s Jakovom. Nije mogao da doku i. Ušao je Isakovu berbernicu.
Tu je našao bakalina Sadu.
Sado je sjedio na stolici. Bio je umotan u šareni aršav. Berberin Isak
podrezivao mu je kosu. Odrezani uperci bili su mu pali po elu i licu, i nosa
Samuel nikad ne bi ni prepoznao Sada da nije bio u razgovoru s berberinom
Isakom.
Spo etka nije Samuel mogao nikako da uhvati o emu razgovaraju. Onda je
razumio kao da Sado napušta bakalnicu? Je li dobro uo?
Nikako nije mogao da vjeruje svojim ušima. Tada je Sado rekao jasno:
– Zaradio sam tamo dosta. Ali sve je to ništa. Bez aršije nema rada. Gore u
mahali je sve sitno. Sitne mušterije, sitni poslovi. Sto dana, dvadeset groša.
Bakalska radnja je bakalska radnja, a drugo je trgovina. Drugo! Zar nije tako?
U trgovini treba ovjek da se ogleda.
Nosa Samuel nije se mogao uzdržati. Umiješao se u razgovor.
– Prtljate iz bakalnice?
– Zar se to zove prtljanje? Otvaram trgovinu. Trgovinu! Znate li šta zna i kad
se kaže trgovina, Samuele?

7

Page 8

Nosa Samuel, kad je izišao iz berbernice, bio je sav izvan sebe. Gledao je
svaki as na sahat-kulu i jedva ekao da se smra i. im se bude našao kod
Papu ovih, poveš e razgovor o svojim namjerama da otvori bakalnicu. Svi e
se iznenaditi kad uju o tome i svi e re i da je to vrlo pametna stvar. A kad im
bude rekao da bakalin Sado ostavlja radnju i da seli u aršiju, Jakov e ustati i
kaza e: – "Samuele, odmah sutra zakaparišite du an. Odmah sutra! Evo vam
pare! Koliko vam treba? Govorite!"
Razmišljaju i tako, svratio je u još jedan du an, kupio svije u i krenuo ku i. Tu
se najprije dobro umio, onda je obukao svoje prazni ke odijelo, uzeo fenjer i
pošao po ujaka.
Kod Papu ovih mirisala je i avlija na pe eno meso. Simha je na ku nim
vratima do ekivala goste. Udarala je u def i pjevala dobrodošlicu. U sobi su
gorjele dvije lampe. Negdje su nabavili i nekakav duga ki sto i iskitili ga
cvije em. Kad su svi stigli, po ela je slava. To ila se rakija, iznosila jela.
Raspoloženje je raslo. Na dnu stola sjedio je ri i Jakov. Lagano je i on ispijao
ašice kao i ostali. Ali uskoro je po eo sve eš e da pruža ruku s praznom
ašom.

To iti pre esto ašu ovjeku kakav je bio ri i Jakov nije bilo pametno. Stoga
su se žene ve ranije dogovorile da budu škrte u tome i da se prave kao da ne
vide kad on bude tražio da mu to e. I bilo je tako. im bi Jakov pružio ašu,
neka bi od njih napravila kakvu šalu i svi bi prasnuli u smijeh. I sam se Jakov
smijao. Bio je dobre volje. Ali sve to nije moglo da potraje dugo. Jakova je
ljutilo što mu ne ukazuju dovoljno pažnje: Mrštio je elo, gutao pljuva ku, a
najposlije je stao da škripi i zubima.
Ovo škrgutanje nije se, na žalost, ulo. U sobi je bilo vrlo bu no. Pjevalo se,
govorilo u sav glas, pri alo, a i su e je zve alo. I klupe i stolice su škripale.
Stari Papu o bio se toliko ugrijao da je namigivao na Esteru, koja se ljuljala
amo-tamo i ludo tresla defom. Izdizala je svojim kreštavim glasom što je bolje
mogla, a Hajma o, njen muž, limar iz Limarske ulice, poznati veseljak,
udešavao je glas sa ženinim, mahao rukama i, sav u nekom zanosu, zatvarao
o i.
Saru a je sjedjela na svom mjestu. Gledala je preda se i bivala sve blje a.
Sva je strepila da Jakov ne po ini kakvu nepriliku.
Nosa Samuel, zaru nik, sjedio je sve ano u svom subotnjem odijelu, slušao
je razgovore, pjesmu, uzimao je sad komad kokošijeg mesa, sad komad
pe ene jagnjetine, jeo, mljackao jezikom i ekao zgodnu priliku da zapo ne
razgovor o svojoj bakalnici i jednako smišljao koliko da zatraži kad mu Jakov
bude ponudio pare za kaparisanje du ana. Kolebao se. Osam cvancika ili
itavu bijelu medžediju?15 Unose i se u ove misli prestajaao bi na mahove i

da jede. Tada bi žene graknule:

– Što ne jedete, Samuele? – Dajte, nato ite Samuelu rakije! Priku ite
Samuelu sahan s kokošjim mesom! Uzmite, Samuele, koji krastavac. Ništa ne
jedete! Baš ništa!
Samuel bi se trgnuo i opet prihvatio jela.
Upravo je nosa Samuel bio uzeo mastan kokošji vrat i s njega upkao meku
kožu punu sala kad je ri i Jakov iznenada sko io sa svog sjedišta:
– Šta je? – po eo je da vi e. – Jesam li ja živ ili nisam? Samo se brinete za
njega. "Samuele, jedite! Samuele, pijte. Samuele, ho ete li ovo? Samuele,
ho ete li ono?" A ja? Jesam li ja tu ili nisam? Na srijedu s tom rakijom. Ho u i
ja da pijem i da se opijem! Rakiju ovamo!
Derao se strahovito. (Ovako je još samo Ahmet Anadolac znao da se dere).
Bio je sav pomodrio u licu i drhtao je. Simha je brzo sko ila s rakijskom
bocom, ali ve je ri okosi Jakov bio tresnuo pesnicom o sto. Udarac je bio
tako silan da su aše poskakale uvis kao uplašeni pili i. Zazve alo je su e.
Jedna je viljuška poletjela prema Erdonji. Da se žena nije sagnula, udarila bi
je u elo.
S plitkog suda koji je stajao pred Samuelom isko ilo je kokošije krilo iz gustog
zaprška i pljusnulo Samuela po obrazu, a odatle mu se skotrljalo niz novo
odijelo.
Stara Erdonja, prestravljena dernjavom i onom viljuškom, gubila je svijest,
naginjala se sve više, dok se najzad nije stropoštala na pod.
Papu o je uko io pogled u Jakova. Brada, uvinuta prema prsima, isto mu se
tresla. Vidjelo se da se i u njemu sprema bura. Dotada se Papu o nije nikada
naljutio na svog sina. Ovoga puta nije mogao da se uzdrži. Dok su podizali
Erdonju, i dok je Samuel otirao lice i odijelo krajem peškira, Papu o je ustao i,
opruživši ruku prema vratima, stao da vi e:
– Napolje, skote! Napolje!
Dugi zakovr ani solufi koji su mu visili sa sljepoo nica ljuljali su se kao splet
uznemirenih pijavica.
Svi su se skamenili. Strah, da e ri i Jakov trgnuti nož iz bensilaha i po eti
jednog po jednog da kolje, bio ih je sve uko io. Ali ri i Jakov rekao je mirno i
poslušno:
– Idem, o e! Idem!
Bio je i pošao. Bio je i otvorio vrata, zakora io, ali tada se odjednom okrenuo i
po eo pribrano, tiho:
– Tjerate me kao psa. Ne smeta. I nisam drugo nego pas. I evo idem. Idem da
vam ne smetam, a vi gospodo, jedite, pijte i veselite se dalje kako ste po eli. I
ja u se veseliti. Potraži u Ahmeta Anadolca i opi u se. I vi ete se opiti. Ali
ne zaboravite da niko od vas ne bi sjedio tu gdje sjedi da ja nisam tresnuo
svojom kesom. Niko! Da ja nisam obe ao deset dukata za svoju sestru

8

Page 9

Saru u, ni vi, Samuele, ne biste glodali danas kokošije vratove i trpali u
stomak pe ena jaja, pobiberena biberom, koji sinjor Mair nabavlja iz Indije.
Hajma o je po eo da ga umiruje.
– Mir dok ja govorim! – dreknuo je ri okosi Jakov. Stupio je naprijed, metnuo
ruku na držak velikog noža i nastavio sve odlu nijim glasom:
– Još ovo ho u da vam kažem: Ja, ri i Jakov, mogao bih lako da vam iz
stomaka izvadim pe enje koje ste požderali i rakiju koju ste polokali. Mogao
bih i nosa u Samuelu da kažem: – Ako vam je po volji, uzmite Saru u ovako
golu i bosu i bez u kura na ga ama, a mjesto dukata dobi ete matrak. To bi
mu mogao da kažem. I nosa Samuel i njegov ujak Šimon ustali bi tada i
otišli, jer ne uzimaju oni Saru u, nego mojih deset dukata. Jest, nosa u
Samuele, ne trzajte se i ne gicajte nogama kao preklani jarac. Sve je tako
kako ja kažem. Nego šta! Dva ste se mjeseca natezali zbog tih dukata.
Ve eras ni jednim pogledom niste udostojili Saru u. Dukati su vam u glavi.
Dukati! A žene se vrte oko vas i nude vas: "Uzmite ovo, uzmite ono. Nato ite
Samuelu! Dajte mu mesa!" – Pu! Sram vas bilo!
Papu o se pomakao i htio je da drekne na sina, ali se ri i Jakov tada mašio
rukom za bensilah i viknuo:
– Psst! Ne pometajte me, o e! Nikome ništa ne u u initi. Dao sam rije . Ho u
da je iskupim. Evo, ovde su dukati. Pet je u srebrnim medžedijama, a pet u
napuljonima. – Izvadio je kesu i zazve ao s parama. – Evo vam ih, neka vam
se duša smiri, sinjor Samuele. A ti Saru a, poskakuj za njim kao kuja. Ali znaj,
kad bi moglo biti, on bi uzeo dukate, a tebe bi ostavio kod tvog i mog ludog
Papu a ...
Bacio je kesu nasred stola.
Svi su se trgli natrag, kao da je bacio bombu koja e prsnuti i raznijeti ih.
– Uzmite ih, sinjor Samuele, uzmite ih i živite. Eto vam dukata!
Niko se nije micao. Samo su se o i pokretale sad desno, sad lijevo.
Samuelu se osušilo grlo. Šta da radi! Šta da kaže? Da li da uzme pare? Ako
ih uzme, sutra e se pri ati po gradu kako mu je Jakov bacio dukate kao kad
se psu baci komad debela mesa. I imao je pravo Jakov. On, Samuel, sanjao
je samo o tim dukatima. O bakalnici! Bez tih dukata ne bi mu Saru a ni na um
pala. Sve je tako! I evo, sad ti dukati leže pred njim, može ih uzeti, samo treba
da, pruži ruku. Ali kako da pruži tu ruku? Kako? Svi gledaju šta e da radi. Svi
se pitaju: ho e li ih uzeti? Ho e li?
– Samuele, – prekinuo je tada utanje ujak Šimon i rekao odlu no: – Uzmi
novac, i da se zaruke slave dalje.
Samuel se spremao da ustane i da uzme kesu s dukatima, ali ga je odjednom
obuzeo strah da e se, ako uzme novac, jedna od onih lampi na zidu utrnuti, i
to ona što onako dobro svijetli. Sumrak e zavladati u sobi, svi e utati i niko
se ne e micati s mjesta. Simha e spustiti def na pod, a Saru a e se

zagrcnuti od nekog užasnog pla a, koji e strahovito da provali iz nje i domalo
e joj srce pu i.

Ustao je brzo i sav drš u i rekao je:
– Simha, vratite mu kesu!
– Samuele! – opomenuo je ujak Šimon kratko i oštro svojim piskavim glasom.
Samuelu je bila udarila krv u glavu. Mra ilo mu se pred o ima. Ponovio je:
– Simha, vratite mu pare! Ne trebaju meni dukati!
– Ne govori gluposti! – siktao je Šimon. – Uzmi pare kad ti kažem!
– Ne u da uzmem – odriješio se Samuelu odjednom jezik. Vikao je: – Ne u
da uzmem, ne trebaju mi takve pare. Ne uzimam ja Saru u zbog para. Zivje u
ja i bez njih. Uze u Saru u golu i bosu. Zivje u i bez njegovih dukata.
– Živje e! Hahaha! Živje e bez mojih dukata! – cerekao se ri i Jakov.
– Jest, živje u, živje u! – okrenuo se Samuel prema njemu. – Živje u! –
Pružio se po stolu, dohvatio kesu i tresnuo njome Jakova u prsa.
Kesa je snažno udarila Jakova po grudima i pala mu za bensilah.
– Eto vam ih! Živje u i bez njih, jest, crveni pijetle! Crvena pijanduro!
– Hahaha! – cerekao se ri i Jakov.
Neko je dao znak. Simha je udarila u def, zatresla njegovim zve kama, a
Hajma o je zapjevao. Estera je Jakova izgurala napolje.
Nosa Samuel pao je umoran na klupu. Bio je blijed i drhtao je. Poslije pjesme
ustao je Papu o, skinuo sa sebe svoj duga ki lanac sa srebrnim satom.
Svojim rukama objesio ga je nosa u Samuelu o vrat i metnuo mu sat na pas.
Nije rekao nijedne rije i. Dohvatio je zatim ašu i nazdravio:
– Gospodo, vi ste svjedoci. Bog uzima i Bog daje! Ono mi je ro eni sin, ali
ovoga mi Bog šalje. Samuele! Le hajim!16
Samuel je prihvatio ašu, kucnuo se i rekao:
– Vjen anje neka bude odmah druge nedjelje. Što je ruha spremljeno,
spremljeno je. Meni ne treba više. Nosa Samuel e raditi i živjeti!
– Le hajim!
– Le hajim!
Stari Papu o i nosa Samuel ispili su aše do dna, onda su se zagrlili i
izljubili.
Saru a je spustila glavu na rame Mirjami, ženi Šimonovoj. Sva se tresla.
Plakala je, vidjelo se, od neke duboke radosti. I Erdonja je trgla oblog koji su
joj bili omotali oko ela. Mašu i njime kao kakvim barjakom, kliktala je:
Besimantov! Besimantov! Sre no! Sre no!
Slava je potrajala do poslije pola no i. Kad su se vra ali ku i, Šimon je uhvatio
Samuela za rukav i vuku i ga tako, grdio ga:
– Šta si uradio, magar e! Aj! Aj! Aj!
Nosa Samuel mahao je fenjerom i odvra ao mirno:
– Ništa nisam uradio. Ništa!

9

Similer Documents