Download Srednjovekovna književnost PDF

TitleSrednjovekovna književnost
File Size152.9 KB
Total Pages6
Table of Contents
                            Despot Stefan Lazarević – Slovo ljubve
	Motivi dela - U poslanici ,,Slovo ljubve “, despot Stefan Lazarević uvodi mnoštvo biblijskih motiva. Pored njih prisutan je i motiv lepote prirode, ali i motiv želje za pomirenjem, kao i ljubavi. Sve to, mnoge kritičare navodi da ovo delo okarakterišu kao preteču humanizma i renesanse. U srenjovekovnoj književnosti u centru intreresovanja je Bog, a u humanizmu i renesansi to mesto zauzima čovek.
	Analiza pesme ,,Slovo ljubve“
	Teodosije je hilandarski kaluđer iz XIII veka. Istoriji je nepoznat, ali se zna da je bio drugi Savin biograf i da je bio Domentijanov učenik. Prvo „Žitije svetog Save“ napisao je Domentijan (učeni teolog) na zahtev crkve, ali je kasnije naređeno Teodosiju da napiše drugo žitije u kome neće biti detalja koji ne odgovaraju pravoslavnoj crkvi. Teodosijevo žitije je zapravo roman o životu Sv. Save koji je napisan slikovito, realistično, dobro povezano i dramatično.
                        
Document Text Contents
Page 1

Srednjovekovna književnost

Srednjovekovna književnost je jedinstven period u istoriji književnosti koji obuhvata više od hiljadu
godina – od priznavanja hrišćanstva za državnu religiju Milanskim ediktom 313. godine, pa sve do kraja 13.
veka na Zapadu, odnosno do pada Carigrada 1453. ma Istoku. Teritorijalno obuhvata bezmalo celu Evropu I
Malu Aziju.
Srednjovekovna književnost se oslanja na antičku I hebrejsku književnost, ali se najviše uobličava
ugledajući se na Bibliju. Tematski I žanrovski uzor srednjovekovni pisci su nalazili ponajpre u spisima Novog
zaveta , pa se stoga primećuje das u osnovne forme biografije (žitija), službe, besede, pohvale, molitve,
kanoni, rodoslovi.
Srpska srednjovekovna književnost je podređena vizantijskoj tradiciji i grčkom jeziku. 863. braća
Konstantin (Ćirilo) i Metodije, na zahtev vizantijskog cara Mihaila, preveli su najvažnije hrišćanske knjige sa
grčkog na slovenski jezik. Oni su bili Grci iz okoline Soluna, ali su dobro poznavali slovenski jezik koji su
govorili narodi u njihovoj okolini. Njih dvojica su osmislili znakove za slovenske glasove po ugledu na grčki
alfabet i to novonastalo pismo su nazvali glagoljicom.
A književni jezik kojim su se služili se naziva staroslovenski jezik i on je bio zajednički za sve Slovene. Kod
pravoslavnih Slovena kasnije je glagoljica zamenjena ćirilicom zahvaljujući učenicima Ćirila I Metodija.

Črnorizac Hrabar - Slovo o pismenima

Naslov u stvari znači Reč (tekst) o slovima. Ranije Sloveni nisu imali knjige, nego su se sporazumevali
pomoću crta i ureza na drvenim pločama jer su bili neznabošci, odnosno još uvek nisu prešli u hrišćanstvo, već
su verovali u svoje stare bogove. Kada su pokršteni (prešli u hrišćanstvo), mučili su se da svoje slovenske
reči pišu rimskim i grčkim slovima jer nije bilo pravila.
Potom je Bog, koji nije želeo da im uskrati da iskoriste svoj razum i tako se približe Bogu i spasenju,
pomilovao slovenski rod. Poslao im je svetog Konstantina filozofa, koji je dobio ime Ćirilo kada se zamonašio,
čoveka pravednog i iskrenog. On je smislio 38 slova, neka po ugledu na grčka slova (jer je i on sam bio Grk) i
neka koja su bila potpuno nova i odgovarala su slovenskom jeziku.
Ako se upitaju slovenski pismeni ljudi : ,,Ko vam je napravio slova i preveo grčke knjige?" , odgovor će
svi znati i reći će: ,,Sveti Konstantin filozov, znani Ćirilo, i Metodije, brat njegov." A kad ih upitaš kada je to
bilo oni će odgovoriti: ,,Za vreme vladavine grčkog cara Mihaila, bugarskog kneza Borisa, moravskog kneza
Rastica i blatanskog kneza Kocelja. 6371. godine od stvaranja sveta (tako se tad računalo vreme) ili drugačije
863. godine od Hristovog rođenja.

Ovo je najstarija filološka (jezička) rasprava o vrednosti slovenske azbuke. Tekst je nastao početkom X veka.
Najstariji spomenik pisan ćirilicom.

Despot Stefan Lazarević – Slovo ljubve

Despot Stefan Lazarević je sin kneza Lazara, nasleđuje vlast 1389. Godine nakon Kosovske bitke. Ljubitelj
knjiga i posvećen vladar, iako je trpeo ogromne pritiske od strane Turaka, on se hrabro bori i vodi pametnu
politiku za slobodu. Prvi je proglasio Beograd za prestonicu. Sukobljavao se sa bratom oko vlasti, ali ne svojom
krivicom. Kad je želeo da se oženi lepom grčkom princezom, morao je da odloži venčanje jer je čekao da se
stanje popravi.

http://beleske.com/pohvala-knezu-lazaru-jelena-jefimija/

Page 2

http://beleske.com/pismo-i-jezik-poceci-slovenske-pismenosti/
http://beleske.com/konstantin-filozof/
http://beleske.com/konstantin-filozof/

Page 3

 Ljubav koja sve može da prevaziđe je oličenje Božje ljubavi.

Analiza pesme ,,Slovo ljubve“

Ni danas se ne zna sa sigurnošću kome je despot Stefan Lazarević uputio prelepe stihove pesničke poslanice “
Slovo ljubve “. Postoji mišljenje da su upućeni njegovom bratu Vuku, sa kojim je bio u sukobu ili sestri Milevi,
koja se nalazila u haremu turskog sultana Bajazita ili, pak njegovoj ljubavi, grčkoj princezi, kojom nije mogao
da se oženi, zbog ratovanja.

Despot Stefan Lazarević daje otvoren i vrlo lep opis pojedinih godišnjih doba, prirode i života u njoj, dok se
istovremeno toplim rečima obraća osobi kojoj upućuje prelepe stihove. Iz svih reči gotovo da isijava osećanje
ljubavi, ali ne one telesne, već božanske, duševne. Prisutni su brojni motivi iz Biblije, kao i citati. Takođe, pred
sam kraj dela autor iskazuje želju da ponovo vidi dragu osobu i da se sa njom pomiri.

“ Slovo ljubve “ despota Stefana Lazarevića se sastoji od deset strofa. Iako otvoreno govori o prirodnim
lepotama, srednjevekovni pesnik je prilično nedorečen kada je u pitanju opisivanje osećanja, čime postiže efekat
elegancije izraza.

Jefimimija - Pohvala knezu Lazaru

Pohvala je poseban žanr u srednjovekovnoj književnosti koji potiče od antičkog oblika nadgrobnog slova ili
prazničke besede. Pohvala je specifična po tome što se u njoj često koriste razne figure ponavljanja, lirski je
intonirana, a njen cilj je da proslavi vrline sveca ili izuzetne istorijske ličnosti čiji se kult uspostavlja.

Jefimijino svetovno ime je bilo Jelena. Rodila se oko 1346. ili 1347. godine I bila jedino dete župana Vojina
koji je vladao u Drami. Ona je sa majčine strane bila rođaka cara Dušana. Jelena se udaje za velikog srpskog
vojvodu Jovana Uglješu I sa njim je imala sina Uglješu Despotovića. U Maričkoj bici, 26. septembra 1371.
godine, poginuli su despot Uglješa I srpski kralj Vukašin. Nakon propasti Mrnjavčevića despotica Jelena se
zamonašuje I postaje monahinja Jefimija u manastiru Ljubostinja kod Trstenika. Dugo je živela na dvoru kneza
Lazara sklonivši se od najezde Turaka. Posle Kosovske bitke 1389. godine dolaze ponovo teški dani i za
Jefimiju i za knjeginju Milicu koja se zamonašila I dobila ime Jevgenija. Poznato je da su 1398. godine njih dve
išle kod Bajazita da bi, posebno Jefimija, svojom umnošću i rečitošću, opravdala Stefana i spasila mu život.

,,Pohvala knezu Lazaru” izvezena je pozlaćenom žicom na crvenom atlacu, veličine 67 x 48 cm. Jefimija je
uradila pokrov pošto je knez Lazar, čije je telo bilo prvo pokopano u Prištii 1391, prebačen u manastir
Ravanicu, a mnobo kasnije 1690. patrijarh Arsenije Čarnojević je preneo ćivot kneza Lazara, zajedno sa
plaštanicom u Sentandreju. Odalatle je ćivot vraćen u manastir Vrdnik, a potom u Ravanicu. Pohvala je pisana
srpskoslovenskim jezikom.

Čitav tekst Pohvale je prožet snažnom osećajnošću, koja proističe iz iskrenog rodoljublja, tople zahvalnosti,
ljubavi i poštovanja prema knezu Lazaru i duboke religioznosti. Osnovno osećanje je iskrena patnja zbog
stradanja Srbije, iz čega i proističe usrdno moljenje. Ton kazivanja je ispovedan i intiman, ali u isto vreme
uzvišen i svečan. Jefimija konkretno spominje ,,tuge i boljke” koje su zadelile srpski narod nakon potpadanja
pod vlast Turaka, i nevolje u kojima su se našli Lazarevi sinovi Stefan i Vuk. Na kraju teksta spominje i svoja
lična stradanja, u kojima joj je knez bio utešitelj i pomagač.

Page 4

U Pohvali se zapažaju tri manje kompozicione celine, koje se sadržinski razlikuju:

 Prvim delom se iskazuje kratka pohvala knezu Lazaru;
 Drugi je molitva za pomoć;
 Treći je smerna preporuka moliteljice, koja kroz obraćanje knezu govori o sebi.

Probranim rečima pesnikinja najpre hvali vaspitanje, vladanje i mučeničku smrt kneza Lazara. Opisujući ga kao
sposobnog vladara, hrabrog ratnika i rodoljubivog zaštitnika crkava, naglašava njegovu predodređenost i
izabranost za duhovni podvig, koji ostvaruje svojom mučeničkom smrću. Uzvišeni stil i svečanost kazivanja
postižu se arhaičnim (starinskim) jezikom. Centralni motiv ove celine je uzvišena odluka kneza Lazara da stupi
u boj i izgubi bitku zarad carstva nebeskog.

Nakon pohvale sledi molitva jedne iskreno rodoljubive i duboko tronute duše. Taj deo je najrazvijenija celina
čitavog teksta. Sastoji se od tri manje celine. U prvoj pesnikinja pominje veliku patnju koja je obuzela srpski
narod posle Lazareve smrti i najezde Turaka. U drugoj celini se u molitveno obraćanje upliće i konkretan
momenat iz tadašnje političke situacije: Jefimija moli pomoć za kneževe sinove Stefana i Vuka, koji su tada
zaverama domaćih velikaša pali u nemilost turskog sultana Bajazita. U trećem delu se motiv molitvenog
zastupništva prenosi na svete mučenike-ratnike. Od njih traži konkretnu vojnu pomoć za Srefana i Vuka u bici
kod Angore.

Jefimija knezu Lazaru namenjuje ulogu mučenika i on je oličenje dobra, dok na suprotnoj strani pominje Turke
koju su oličenje zla. Suprotstavlja hrišćanstvo islamu, nebesko zemaljskom, duhovno materijalnom. Između
dobra i zla svuda se void borba, i svi su sadrćaji u znaku tih suprotnosti koje su dalje postavljene u relaciji bog
i đavo.

Jefimijina Pohvala je deo opšteg kulta koji se, nizom ostvarenja srednjovekovnih pisaca, stvarao o knezu Lazaru
u vreme sveopšte prevlasti Turaka. Ova dela će poslužiti kao osnova za narodno svaralaštvo o Kosovskom boju.

Sveti Sava - Žitije Svetog Simeona

Žitije je srednjovekovna biografija u kojoj je opisan žitot vladara ili istaknurog crkvenog poglavara. Žitija su
pisana da bi se njima učvrstio kult vladara koji su proglašavani za svece. Posebno su značajna žitija o vladarima
iz dinastije Nemanjića. Sveti Sava je napisao ,,Žitije Svetog Simeona”, Domentijan i Teodosije su napisali
,,Žitije Svetog Save”.

Biografija Stefana Nemanje nastala je iz praktičnih crkvenih potreba. U uvodu svakoga tipika izlagao se život
osnivača manastira, pa je Sava, pišući Studenički tipik, u prve tri glave izložio život Simeona Nemanje,
osnivača manastira. Kasnije je ovaj deo izdvojen u poseban spis, pa je tako nastala prva srpska biografija i
prvo originalno delo srpske književnosti. U jedanaest glava biografije opisane su poslednje godine Nemanjina
života, od odricanja od prestola do smrti.

Dva su osnovna podsticaja za nastanak životopisa Simeona Nemanje: crkveni i dinastički. Sava je, pišući
Studenički tipik, morao da napiše uvod o životu ktitora manastira kako bi se monasi upoznali sa životom i
delima njegovim. Ali je, pritom, imao u vidu i dinastičke interese: da se izgradi kult Stefana Nemanje i učvrsti
vlast dinastije, posebno Stefana Prvovenčanog.

Page 5

U prvom planu ovog žitija je lik Stefana Nemanje, njegov državnički i ljudski portret. U oblikovanju ovoga lika
ključna su dva momenta: Nemanjino odricanje od prestola i bolovanje i smrt. Opis Nemanjine bolesti i smrti dat
je sa dramskim nabojem i psihološkom uverljivošću. Nemanjin lik je osvetljen humanošću, ljubavlju, toplinom,
mirnoćom i smernošću. Simeon mirno prima bolest i smrt ne razmišljajući o tome, već poslednje sate koristi da
posavetuje sina. On traži dag a postave na rogozu I pod glavu mu stave kamen, što samo pokazuje koliko je on
smeran. Bio je vladar od koga su svi strepeli, a sada smrt čeka ubogo kao i svi drugi ljudi.
Sada Simeon nije više samodržac i vladalac, sada je samo čovek, smerni starac koji je svestan neminovnosti
smrti, jer je ovo čaša za sve opšta. Sada je on otac koji pušta suzama na volju i plače žalosno ne zbog rastanka
sa životom, nego zbog rastanka sa sinom, najmlađim i najdražim. Njegove reči upućene Savi: ,,Čedo moje
omiljeno, svetlosti očiju mojih, i uteho i čuvaru starosti moje, evo već prispe vreme da se rastajemo”,
dočaravaju porodičnu atmosferu, poslednje trenutke oca i sina: sada je Simeon samo otac. Srdačnost, intimnost
i toplina zrače iz ove scene u kojoj ni sin više ne može da bude po strani. Sava je potrešen očevim slabim
stanjem i približavanjem smrti, on gorko plače, i od tuge ocu ništa ne govori.

Na Simeonovoj sahrani je bilo mnogo monaha sa cele Svete Gore, što samo pokazuje koliko je bio poštovan i
cenjen ovaj veliki čovek.

Teodosije – Žitije Svetog Save

Teodosije je hilandarski kaluđer iz XIII veka. Istoriji je nepoznat, ali se zna da je bio drugi
Savin biograf i da je bio Domentijanov učenik. Prvo „Žitije svetog Save“ napisao je
Domentijan (učeni teolog) na zahtev crkve, ali je kasnije naređeno Teodosiju da napiše
drugo žitije u kome neće biti detalja koji ne odgovaraju pravoslavnoj crkvi. Teodosijevo
žitije je zapravo roman o životu Sv. Save koji je napisan slikovito, realistično, dobro
povezano i dramatično.

 Stefan Nemanja prikazan kao brižan otac koji čini sve da vrati svoga sina, ali se naslućuje i da je strog
vladar koji se ljubazno ponaša.

 Vlastela koja je poslata za Rastkom stigla je na Svetu Goru i tamo se raspituje za njega, gde bi mogao
biti. Rekli su im da je otišao u ruski manastir i oni požuriše pre nego što se zamonaši.

 Kad se sretoše rekli su mu da ih je poslao njegov otac, jer žali za njegovim odlaskom i želi ga nazad kod
kuće.

 Iako im je Rastko tražio da ga ostave i da ostane tu, oni ne mogoše jer ih je njegov otac poslao po njega.
Oni ga se plaše, ali takođe ne žele Rastka na silu da vode, moraće ako im ne bude druge. Rastko ne želi
da im se protivi jer ne želi da osramoti svo oca i sebe.

 Rastko se pretvara kao da će otići sa njima, a u sebi smišlja šta da radi. Počastio ih bogatom večerom, a
zatim ih odveo u crkvu na molitve, gde oni i zaspaše, što od puta što od večere. To mu je i bio plan. Ovde
dolazi do izražaja Rastkovo lukavstvo.

 Kad vide da je vlastela zaspala, ustade i ode sa igumanom da ga zavetuje sa Gospodom i on se odlikova
monaškim činom.

 Kada je završio molitvu, odseče mu kosu i obuče ga u rizu. Izmenio mu je ime Rastko imenom Sava.
 Radnja u ovom odlomku je zgusnuta i pripovedanje je usresređeno na događaje što su dramske osobine.

Similer Documents